Pokret

покрет

да Аустрији осигурају исхрану. То би био први трговинско-политички експерименат наше поратне трговинске политике. Нови систем трговинских уговора налази своју пуну примену и то не зато што је био добар, већ зато што је други, бар за моменат, био немогућ. Компензациони уговори закључују се са Мађарском“, Чехословачком“, Немачком“, и наново са Аустријом. Њихов режим траје пуну годину дана, када их замењују контигентни уговори, као други експрименат поратне трговинске политике. Њихов је режим исто тако врло дуг и они се наново закључују са свима поменутим земљама и још са Румунијом. После прокламовања слободног промета и неограниченог извоза, контигентни уговори губе сву своју важност, па ипак видимо да се у уговору са Чехословачком предвиђа и контигенат и узајамна обавеза да евентуална забрана извоза неће имати значаја за уговором предвиђене контигенте. Са овим уговором контигентни уговори завршавају своју мисију у нашој поратној трговинско-политичкој историји. Нови уговор са Немачком, и последњи са Пољском, који је пре неколико месеци ратификован у нашем Парламенту, и поред тога што у многоме одступају од предратних трговинских уговора, ипак представљају много сређеније прилике и наговештавају скору нормалност међународног промета. Главна задаћа компензационих уговора била је да се међународни промет добара обавља путем трампе робе, а не новцем као средством међународне размене. Разлог да се новац уклања из размене и да се наново усваја класична трампа био је у рђавим валутарним приликама, како код нас тако исто иу државама са којима смо ми требали да размењујемо своје продукте. Елиминисање депресираног новца из међународне размене било је сасвим разумљиво и оправдано. Питање је сада само, да ли је трампа била погодно средство, или се могло наћи какво друго којим би се постигао циљг Мислимо да овај примитивни и штетни начин размене није требало никако усвојити, већ је требало предвидети здраву валуту као платежно средство у нашем узајамном промету“, - о Пуну сатисфакцију за ово тврђење имамо у негативним резултатима који су дали компензациони уговори закључени са Аустријом, Чехословачком и Мађарском. То би била прва замерка компензационим уговорима. Затим, они су били непотпуни. Није

било одоедаба које би предвиђале како ће се ли-

квидирати узајамни обрачун, ако једна страна не

би извршила своје обавезе. О могућности да се држава уговорница натера на извршење својих обавеза није било ни речи. Како смо ми увек ревносно испуњавали уговором предвиђене обавезе, а наши сауговорачи не, то смо били приморани да разлику, уместо у нашу корист, примимо увек на нашу штету у обесцењеним аустријским или мађарским крунама. « 57 У питању ангажовања контигента постојала је једна одредба, да не бисмо рекли аномалија, која предвиђа: да ми дајемо извозне дозволе лицима која одреди Магепјегкећга Вито; за робу коју ми увозимо надлежан је опет поменути биро. Значи да су наше цене, које су због забрана биле испод светског пари-

# 3. септембар 1919. 1. септембар 1919. 20. марта 1920. = Овога је гледишта и Д-р М. Тодоровић,

кл

тета за 200 и 300%/, биле потпуно искоришћене од наших сауговорача, у овом случају од Аустрије, док је нама поменути биро одређивао посебне цене неидентичне са онима на домаћим пијацама Аустрије и које су обично биле изнад светског паритета. Поред ове штете за наше производе, компензациони уговори онемогућавали су да наш извоз нађе себи повољнија тржишта и да искористи погоднију конјунктуру на светској пијаци. Као некада, пре царинског рата са Аустро-Угарском, ми смо наново били везани за бечкопештанске, и поред тога за чехословачке пијаце. Револт против компензационих уговора био је потпуно оправдан, јер они нису одговарали привредним интересима земље. И зато тек тада када је наш привредни живот био довољно оштећен, после пуне го. дине дана, компезациони уговори замењени су контингентним уговорима.

У новим уговорима, у прво време, компензација се и даље узима као основ, а само се вишкови

ликвидирају у страној валути. Доцније, компензације

дефакто нестаје; куповина и продаја врши се само за страну валуту, и то на тај начин што су трговци били дужни да фактички износ продате робе положе Банци коресподенту Министарства Финансија с тим да она, по фактурама купљене робе у иностранству, исплати предвиђени износ, док је остатак између ових вредности обрачунаван и исплаћиван у динарима, према курсу. Ни контигентни уговори нису били много бољи, па ипак су били много популарнији од компензационих. Основна грешка у њима је поправљена: нестало је трампе и новац је наново предузео своју улогу у међунароном промету. У погледу осигуравања наших потраживања унета је исто тако неопходно потребна коректура, предвиђени су депозити из којих је намириван вишак нашег извоза према увозу. Тако у другом трговинском уговору са Аусријом“ предвиђа се да је Биро дужан да код наше Централне Управе депонује: 3,000.000 фр. франака, 5,000.000 лира и 7,000.000 немачких марака. Сем овога, предвиђа се да се обрачун не врши алпари, већ према дневном курсу. За ово је нарочито инсистирала Чехословачка пошто је тада, када је она закључивала уговор,“ динар био знатно нижи од чехословачке круне.

Трговинско-политички период, који проткивају две поменуте врсте трговинских уговора, има неколико својих карактерних обележја. До сада главна задаћа

уговорне трговинске политике била је да се извозним артиклима обезбеде тржишта, и све концесије које су чињене у погледу увоза чињене су у колико је било потребно компензирати потребне повластице за извоз. Уговорни период о коме говоримо губи ово обележје, нарочито у своме првоме делу у коме је, у место да се регулише извоз, сва наша пажња сконцентрисана на то, да увеземо што више артикала. У питању закључења трговинских уговора одомаћила се једна рђава и потпуно несхватљива пракса. Поред компензационих или контигентних уговора које је закључивала београдска влада, и покрајинске владе у Загребу, Љубљани и Сарајеву закључивале су уговоре самостално и независно од ових. Дакле, у исти мах када су вођени преговори за закључење

контингентног уговора са Аустријом, Босна, Хрватска и Словеначка имале су своје локалне уговоре. Из-

# од 1. септембра 1919. одељак 4. о новчаном промету. #= Маја месеца 1919. 100 чех, круна 147 динара,