Pokret

покРеТ

935

може да се прочита, пише: има изузетака, али се они више не срећу у животу. МИ у зологији имате сличан пример: имате и слику Мамута, па ипак он је изумро, давно, и од њега је остао само спомен.

"Рачић је био потучен. Он хтеде да наведе пример узвишене које жене, али већ беху стигли пред хотел „Империјал“ и Богољуб се поче опраштати. Видећи нерасположење Рачићево:

— Па ипак, то не значи, — рече, — да човек не може бити срећан и лепо жпвети. Право гово„рећи, ни ми мушкарци нисмо бољи. Волео бих да видим мушкарца који ће иоле лепшој жени одбити руку, кад је ова у разговору случајно положи преко његове! Ја мислим да такав јунак не постоји, а деведесет и девет од сто ће још преко тога покушати да пољубе дарежљиву ручицу и да је неприметно стегне. То нам је у крви. Ако вам се неко допада, гледајте да што и добијете, јер једико што вреди у овој „долини плача“ то је љубав; све остало су трице и кучине. А ваша Олга је дивно детенце, само тешко... што даље од пољупца. Не мислим да вређам... Боже сачувај... Ви имате укуса, ха, ха, ха! Лаку ноћ.

Ушавши у собу, он нађе прозоре и жалузије затворене. Било је топло као у казаници. Покуша, али се једна жалузија није дала отворити, те зазвони по собарицу, а сам се прући по дивану.

Собарица је била једра, средњих година, уш: тиркана и чиста, како је то већ ред по хотелима првога реда. Попевши се на столицу, па на прозор да отвори покварену шалону, она са професионалним стидом показа обле листове који су затезали свилену чарапу. У то блесне муња и јасно се оцртају размакнуте пречаге жалузија, а између њих палмина крошња, која је расла ту одмах пред прозором. То је било тако изненадно да девојка врисну.

— Оставите то, Марија, — уморно рекне Богољуб, — и ходите овамо. Ближе... ближе...

Марија приђе.

— Шта изволитер — хтеде да упита, али се младић хитро окрене и већ један тренутак доцније она се тек реда ради нежно опирала у нереду својих белих сукања.

Муња по други пут оцрта пречаге жалузија, сад уз потмуло мумлање удаљене грмљавине, а палмино лишће почне да трепери под ветром.

(Овде завршавам ову главу, пред овом галантном епизодом, јер ми се жури да што пре испричам оно што се дешавало код мојих других пријатеља, а о симпатичном господину Богољубу Кнежевићу, студенту итд, биће у своје време опет речи. Ви који волите галантне приче, опростите. И ја их волим. А и Декамерон је написан има већ толико стотина година.)

ХМИ

= Мићо, спаваш лир

=— Спава, зар не видиш — примети Вељко, пажљиво савијајући своје одело преко наслона од столице.

Али је Владимир врло добро видео, јер је био нагнут над Димитријем, да овај не спава и да гледа право у њега, не трепћући.

— Хтео бих да говорим с тобом, — прошапта ·_ Владимир.

Димитрије га је и даље гледао право у очи и без покрета. Било је нечега мртвачки укоченог

у томе погледу. Владимира жацну ово ћутање и он шчепа друга за рамена и стане га дрмусати.

— Мићо, Мићо, шта ти је, Мићог

Лице у Димитрија се згрчи, а затим с тешком муком проговори, некако дрвено, неразумљиво, заплићући језиком:

— Оссстави ме... ја сам... ппијан. — Онда што је јаче могао, наљућен; — Не... дррмај мер — Не дери се! — притрча Вељко. — Какви

су то опет експерименти, Ако ти је до викања, изађи на улицу па вичи.

— Требао би да се умијеш, да изађеш на балкон, да се освежиш, — ужурба се Владимир.

— Ннништа... не треба. Идите... сви у.. ђавола !

Вељко плану и поче га грдити.

— Куш! — дрекну Мића и седе. — Ко... си ттиг Шта сси тиг Њушка. Ти си... за... мене жабац ннадувени,.. Ја сотепош е. Моје је право... најсветије, а ссви сте ви... ггуштери. — Владимиру: Дај ми да... пијем. Оћу да пијем... — И он ружно подригну.

— Геачина! — Згади се Вељко.

=— Шта... кажешр А» 'Оћеш да те...

Покуша да устане сасвим, али га снага изда и он се затетура, лупнувши при том теменом о кревет. Остаде тако тренутак, а онда потмуло зајеча. Владимир притрчи и почне га подизати. Кад га је поново положио у кревет, Димитрије није био више способан ни да гледа, а камо ли штада разуме. Већ после пет минута он је спавао отворених уста кроз која је излазило кркљање и хроптање. С времена на време би зајечао и почео уздисати. С једног краја уста цедила му се бела пљувачка низ образ. Било је гадно гледати га.

Пошто је вршио са обредом свлачења, при чему је одржао Владимиру читаво предавање о штетности неумерности и страсти код људи, Вељко као уредан човек леже да одспава својих осам часова. Владимир пак, погружен и дирнут овим ружним догађајем са Димитријем, и до некле слутећи узрок, а и сам нечим узбуђен, не леже, већ угаси осветлење и поче шетати по соби. У истом тренутку кад у соби завлада мрак, а преко неба шине муња и фосфорном светлошћу осветли целу собу. Ствари под зеленкастом светлошћу муње за часак добише аветињски изглед, па онда све потону у још гушћи мрак. Да се чула грмљавина, или да је било бар људске ларме, човек би то све лакше поднео, али ова мртвачка светлост што змијасто пресеца потамнело небо и свима стварима даје други, скоро фантастички, изглед, спојена са овим гробним ћутањем, делује као потајна претња неба. Владимира испуни сујеверан страх и он се брже боље прући по кревету, онако обучен, изари главу у узглавље. Али и кроз овај заклон он осети блесак муње, а одмах затим чу и слабу грмљавину. Бура се приближавала. Младић се згрчи још више и присили да заспи. Са другог краја собе чуло се јечање пијаног Димитрија. Било је тачно десет минута до једанаест.

Тражио је једну кућу, добро познату, са каменим грбом више храстових поцрнелих врата на лук, са гвозденим куцалом у облику пасје главе, искривљеним и излизаним од употребе. Познавао је и улицу, једну вијугаву уличицу иза Пустијерне, тиху, звонку, са безброј зазиданих готских прозора,