Pokret

236

покрет

са безброј оронулих готских балкона, са пожутелим каменим мирима госпарских палача и тамних пролаза; уличицу по којој се иде степеницама од тако исто златна камена, који столећима пржи ово исто сунце. Кроз једну отворену фуњестру види се старинска соба, гобелини, ормари од црна лака, на њима су од меди лукијернари, потамнели портрети, Између завеса и зеленила винове лозе, насмејана стоји млада девојка. Око јој је тамно, пуно ватре, окружено модрим сенкама. Глас јој је кристално

јасан, као звек најфиније чаше.

— Госпару мој, тим истим путем, — говори она, — отишла је из ове палаче послиједња владика кнежева ЊБорђића у носиљци од злата... и

није се вратила. Годишта су прошла...

— Ти си моја владика, — одговара он ширећи црни огртач и показујући на месечини свој стас и мач, — И лепша, и милија! 5

— Уђи онда, — смеје се она.

Он зна где су врата и јури њима. Назире их у даљини и. ма колико им трчао у сусрет, увек под рукама, место њих, осећа камени зид. М све даље, и све брже одмичу храстова врата, и грб над њима од камена, и куцало старо од излизана гвожђа, а глас девојчин све слабији: „Госпару мој,

Б. В- Пеликан: | о Милорад К. Иванић („Подне“)

госпару“... Сустао је јурећи крај зида без вратаи

најзад се нашао у бескрајној каменој пустињи, усијаној, страшној, непролазној. Спотиче се по врелом

камењу, које га пече; руке су му окрвављене од

оштрих литица, у грудима нестаје даха, а сунце

пали, несносно, јарко Иза једне стене пред њиме се ствара људска прилика: јеврејин, са масном уплетеном косом по прном кафтану, са козијом брадицом, са црном шупљином између зуба; смеје се. Њему је јасно. Треба се помолити Богу.

— Шта сам ти кривг — пита уздрхтало.

Јеврејин се смеје.

— У тебе је лепо срце, — вели, — пуно крви, пуно вреле и црвене крви,

— Зашто, зашто» — пита овај и пада на колена гушећи се у плачу. — Ја имам оца, имам сестру; њој је потребна заштита, оцу потпора. ја имам њу, она сада плаче за мном. Једна мила, лепа девојка! Предамном је живот, а ја морам да умрем. Зашто, зашто, ја сам млад»

Примећује да губи глас и да само отвара уста, али да речи не излазе из њих; примећује да су му удови несразм-рно велики и оловни, и да одказују послушност; још му се једино уста без гласа отварају и са сваким отварање испада му по једанзуб. Он чује, лепо чује, како зуби један за другим испадају из вилица и како као камичци одскакују по камењу и звече, а два велика пса са шиљастим ушима гледају у њега нетремице. „Распни гај“ виче подивљала гомила, и пружа прљаве руке и. чупа му косу с главе. Међу њима примећује своје пријатеље, пријатељице, њу, сестру. Не гледају ни на шта већ се лоптају својим главама, поређани у круг, и смеју се. Треба их викнути, само их треба викнути и све ће бити спасено, гли се барка све више удаљава, бацана таласима, огромним, поманиталим, урличућим таласима. Ветар, грмљавина, муње: осећа горко-слану воду како полако и са жубором утиче у његове груди, као у препуклу лађу. Затвара кучином и смолом пукотине, сав се улепио, али вода увек пробија на новим местима, увек, свуда, н полако пење се, преко чланака, преко колена, преко појаса, све више, више... Хтео би да плива, али лупа теменом о таваницу. Одједном трасак; над главом му се склапа вода, под ногама нестаје тла и он тоне, вратоломно, неповратно, муњевито, тоне...

Владимир скочи. Пипну се за главу, језиком осети да су му још сви зуби у устима и одану кад најзад схвати да се повратио стварности. Напољу је беснела бура. Муње су осветљавале пепељав застор кише, ветар је с треском разбијао набујало море о стене. Грмљавина се ваљала преко неба, прекидана у неједнаким размацима праском громова, од чега се тресла окна на прозорима и врата на соби.

Малаксао као после наступа грознице, а још увек обузет оним сујеверним страхом, Владимир једва нађе прекидач и упали осветлење. Има часова када је човек обузет тако неким страхом, на изглед неразумљивим и детињастим, а у ствари моћним, који је у стању да га гопи неумољиво и да му не да да одане, да човека после извесног времена, када све то прође, буде стид самога себе. Међутим, сећајући се касније ове ноћи, Владимир причаше да је збиља „постојало нешто“ што му је (тада још нејасно, али касније јасно као дан) предочавало сву несрећу која се имала догодити. Сам факт, да је сан, ову грозну мору, снио тачно у онај час кад је у несаница и страшној духовној узбуђености ЈЂерка бдила вад писмом, био би довољан за потврду да постоји извесна нематеријална веза, која спаја душе и преноси донекле, ако не баш саме мисли, а оно