Pokret

ПОКРЕТ

937

бар идеје, које доводе два разна бића до истих мисли. Па онда ово друго, да је он шетао по соби

а касније и писао, док се за то време Лена спремала, одвојена тек танким зидом од свога брата, журећи се да јој не би нестало одважности и снаге за оно, што је намеравала да учини. Најзад оне многобројне ситнице преко тога целога дана на које се љутио што се догађају, а онда што га плаше и нервирају. И као завршетак сам стицај околности које су биле чудно распоређене, да се на први поглед чинило као да их је тако разместила нека моћна рука. Јер ево, да је Владимир био мање расејан и узбуђен те ноћи, њему би још тада пала у очи чи. њеница да је Лена била обучена у костим, — као што се тога врло добро сећао ујутру, — морао би се тиме заинтересовати и упитати сестру ма шта безначајно, што би свакако у тренутку срушило њену одлуку, те би тиме, поред несреће са њом, био отклоњечз узрок, који га је нагнао, да онако ла- омислено не прочита Љеркино писмо. Па чаки једна таква ситница као што је ненадно Димитријево пијанство, учинила је много да се кола, која су јурила опуштена низ брег,.дефинитивно зауставе у јарку и то разбијена и размрскана. Али... Да, постоји једно али, да човеков живот, срећа, па и несрећа зависе од ситница.

Владимир прође по соби, ослушну хук_ буре, послуша тешко Димитријево дисање, поправи му покривач, погледа у часовник (било је стално једанаест) и то све и не мислећи о томе. шта ради. У њему је кипело узбуђење, нерви су му били пре: напети, у ушима му је прво 3 једно са фијуком буре било нејасно од разних шумова, да се мало касније створи најпријатнија музика коју човек чује, доживи и осети, музика нерава и крви. Он седа за сто. Пред њиме је стајала хартија за писма и»он, не схваћајући шта чини, а у некој керазумљивој, скоро физиолошкој радости, поче ређати једно за другим:

Бегесшво

Господе! На странама Твојих светих књига, ја сам сликао анђеле. Мој дух је живео само у Твоју славу и Твојом добротом, Господе!

Ја главом сада бијем о камену плочу, и сузе моје шарају слова по земљи, јер ја сам грешник пред Тобом: девојку волим једну и њен ме лик прогони свуда, иу сву и у молитви. Сви анђели које сам исликао носе њен лик, све руке склопљене на молитву њене су руке, чак је и одећа њена, Господе!

Исповедам Ти се као грешник највећи.. Кроз прозоре пробија последњи зрак данашњег сунца, и ја клечећи, ево, дочекујем ноћ са уздигнутим рукама према Теби. Мој грех је велики, али није већи од твоје доброте, и ја ћу чекати да останем сам са Тобом у ноћи, и исповедићу тајну, и молим отпуштење.

Брате! Када ујутру будеш ушао у клет моју, носећи хлеб и воду, не плачи. Склопи две руке своје прежуте, подигни очи к небу и измоли опроштај Господњи грешнику, брату своме.

Јер ћелија ће моја бити празна, боје расуте, слике недовршене, а ја, у зорином сјају, са росом у коси и на рукама грешним, корачаћу бос путем, и водене капи преливаће се. У моме срцу цароваће мир, подарен од Свевишњег.

Господе! Твојој милости хтео сам подарити живот свој, али ни бич, ни хлеб, ни вода, не смирише младост моју, ни крв: ја волим, волим толико да бих у њену славу, а Твојом добротом, отворио жиле на рукама својим и пустио да ми крв истече, падајући кап по кап по путу куда она треба да прође.

Повратак

Звекиром пулах у храстова врата, али ме браћа не пустише у кућу, и остадох целе ноћи узснегуи студи, призивајући име Твоје, Господе!

Б. В.-Пеликан: Г,. Вељко Петровић, књижевник