Pokret

244

ПОКРЕТ

Као што се из овог цитата види кривица Кра љице, матере Хамлетове, за саучесништво у пре: љуби и у убиству Хамлетова оца, у овој првој скици, првој верзији Хамлета под Шекспировим именом, не постоји. А цела судбина Хамлетових пријатеља, Гилденстерна и Розенкранца, коју Хамлет

у дефинитивном тексту, прича Хорацију са много детаља, овде се само кратко спомиње и казује у 5—6 реда. 5

Биће од интереса навести још један или два Хамлетова монолога по овом првом кварто-издању, ради упоређења са доцнијом дефинитивном верзијом.

Ево одмах, први Хамлетов монолог: О да се то сувише чврсто месо стопи! (ОЉ Фћаћ Ит5 [00 зопа јрезћ зћоша теп!). Види оригинал у Фурнесу стр. 43. Ради паралеле навешћу тај монолог у мом преводу по доцнијем пуном тексту. Види стр. 12. мог превода Хамлета;у преводу сам овде извршио две три мање измене, ради већег приближења тексту оригинала.

Текст првог кварто издања.

О да се то претужно и чврсто месо Стопи у ништа, ил да се свеопшти Небески свод у хаос претвори!

(О боже, за два месеца, не ни два За стрица мог се удала! О дај

Да не мислим на то — брата оца мог Не више му сличног но ја Херкулу. За два месеца! Пре но што је со Најгрознијих суза оставила црвен

У озлеђеним њеним очима.

Она се удала! О боже, једна звер Без разума не би толко хитала. Слабости, твоје је име жена! Шта, Та, висила би о њему ко да јој Пожуда расла с оним на што је Гледала! О гадне хитње, наглити

У родоскрвну тако постељу!

Пре но што посташе старе ципеле У којим је мртвог ми оца пратила леш! Ко Нијоба, сва сузе, удала се!

То није, нит може добро бити то. Ал пукни срце, јер морам ћутати.

Текст дефинитивног Хамлета;

Хамлет: О да се то чврсто пречврсто месо стопи,

У једну росу скопни, раствори се,

И Вечни да није подиго закон свој Против убиства себе. О Боже, Боже! Што јадан, површан, бљутав, бескористан Изгледа мени сав рад овог света.

О гадно, гадно! То је неплевен врт

Где расте све у семе. Ствари грдне

И наказне овладаше га свег

Да дотле дође! Тек два месеца мртав! Ни толко! Ни два! А тако изврстан краљ Што беше спрам овог Аполо спрам сатира ! Па мајци мојој толко љубазан

Да не би дао ветри небески

Да одвећ грубо посете јој лице,

Небо и земљо! Што морам да се сећам» Та била му је она одана

Ко да је расла глад са оним чим се

_ Хранила! Па ипак, за један месец тек Да ми је не мислит на то! Слабости, Твоје је име жена! Мали месец —

Ил пре но што посташе старе ципеле Са којим је јадног ми оца пратила леш, Ко Нијоба, сва сузе, баш она, баш она! О Боже, стока што нема разума

Дуже би жалила била — удала се За стрица мог, мог оца брата, слична Мом оцу не више но ја Херкулу!

За један месец! Пре но што је со Најлажнијих суза оставила црвен

У нагриженим њеним очима —

Она се удала! О најподлије

Журбе са таквом хитњом јурити

У родоскрвну постељу! То вије,

И не може на добро то изићи.

Ал пукни срце, јер морам ћутати.

Навешћу још монолог „Бити ил не бити“ у мом преводу, напоредо, и по тексту тог првог кварта и по дефинитивном пуном тексту. Види мој превод Хамлеша стр. 65. И овде сам у преводу учинио две три ситније измене ради већег прибли: жења тексту оригинала.

По тексту првог кварто-издања:

Хамлет: Бити ил не бити, да, у том је чвор: Умрети, спавати, је л то свег Да, све. Не, спавати, сањати, да, иде се к том. Јер у сну смрти кад се пробудимо И дођемо пред вечног судију,

Откле се ни један путник не враћа, Неоткривене земље, при чијем погледу Срећни се смеје, кривац је проклет,

Ал ради тог, због радосне наде на то, Ко би поднео прекор и ласкање света, Од богатога бити презиран, _

А богат од сиромашног проклињан, Удова гоњена, сироче без права, Искуство глади, владу тирана,

И тисућ других невоља уз то.

Да стење и зноји се под животом мучним, Кад сам би себи мого слободу дати,

(Са голим ножем» Ко би поднео то

Већ само у нади на нешто после смрти, Што збуни мозак, разум помути,

Те чини да рађе подносимо зла

Која имамо, но да бегамо

Ка другима за која не знамо.

(О, та свест прави страшљивце од свих нас! Госпо, у твојим молитвама кека

Сви моји греси буду поменути!

По тексту дефинитивног Хамлета:

Хамлет: Бити ил не бити! То је питање. Да л је достојније ума трпети Праћке и стреле судбе обесне. Ил се наоружати против мора беда И отпором учинити им крај. Умрети — спавати — ништа више! Па реци Да спевањем се сврши срца бол И хиљадама животних потреса Што им је наследник месо — то је крај, Да предано буде пожељен! Умрети Спавати — спавати — можда сањати ! Да, ту је чвор! Јер у том спавању смрти Какви би снови могли доћи када Збацимо ове смртне окове Ту морамо стати! Ту је обзир тај