Pokret

покрет

297

невоља те ниједном не заноћи на селу, кад ни наши конаци нису за марву но за људе >“ Оштро ме пита, па ни ћутати ни лагати. „Девојче ми, велим, у кући слабуњаво, па му као биљци неге треба“. Докле се он осече: „Ти ли си та вештичара! Хајде купи се док си читава, јер ако ми смркне, зло по тебе!“ На дому Марија ми у тамно везе, разазнати се не да, гује ли су, акрепи, печурке ли, сказе ли неке погане; где где само као млаз бистрине пробије, или зрака видела, или бокорић травки. Везе, а на опрезу јој ухо: „Ено, шуште, до врата нам

довијугаше, по крову нам никоше!“ — „А што их у вез мећеш, Марија>“ — „Да ме није гроза но љубав, дадо!“

Јаој, кад ли је боље погледах: Издужена у снази, у лицу, а очи, Боже, те очи, док она цела чуви, оне све крупнијим бивају. Ту се у кут прибила. Оно смешење све јаче бије од ње да и мени самој буде, као први пут видим је, и препаднем се и побегнем.

У десето село с ону страну брда побегнем. У зло доба тек запитам се: „Од чега и чему бежимр Они бар не видеше девојку, а злом бијени нужда им на коме било искалит се; али ја, као водом и

лебом крепљена њоме, зар и ја да прстом укажем на њу, да повичем: „Јесте, вештица је!“ Јаој, којим ли покајањем да скрушим себе!

Па нагрдив се у лицу и прашином посух главу у стидно богорађење од прага до пшрага пођем. „Уделите, велим, сестре, Бога ради, јер има ко у светлости није кадар себи леба набавити! А мене проклету батином дарујте, и псе пустите да ме поцепају!“ Крсте се и чуде, даровану ме до капије отпрате. И намерим се на милооку младицу и каже МИ: „Чега си, вели, најжељнија, то бих да ти дарујем!“ Па се заплаче, и ја за њом. „Ето, велим, милости сам најжељнија, а ти ми је сузицом дарова, душице!“ Она одскакута, мила веверица, па ето је, неки савијутак носи ми: „Мало платна да скројиш себи стара!“ За благост њену одузе ми се реч, да очи у плаветнило упирем и молитвено мислим; „Боже, где ли си у висини, где у низини, којом речју да ти казујем хвалу! Ево, срамотом нагрђеној благост ми се указа! Душица ова, тобом научена, платно ми за Марију дарова! Благо мени, јер ми се каза, која вода занесе девојку!“ |

На дому с прага гавим: „Марија, платно ти донех даровано!“

(Обе руке пружи, дочепа га као хлеба ко је гладан, у некој грозници усцвокотала прионе вести. Боже, коју то грозу везер Гљиве ли су, из које погани никоше»г Очи ли, шта то из њих гледа> Црвено ужагреле очи с платна! Кријем се, али не помаже. Под земљу да се завучем и тамо, чини ми се, грозом би ме пробадале. Она ми маше руком њој да прибегнем. И гле, уз милосну се смирим ! И шапље ми: „У собу нам умиљеше, ковчеге за сигурност закључах, успављујем их, заклопи очи ако те гроза!“

Прибијам се уз њу, и заклопљених очију чујем у борењу је задихана и брзо, брзо у стравичној тишини да се протиње игла. Неки се дремеж обара на мене и да заспим, кад наједном: фрас! Прште огледало, као да неко с коса у косо прутем ошину по њему. Обневиделу и глуву узме ме тумарање по кући. У свануће скине ми се тама и видим: Марија, ту где се затекла, сва оседела смирује се,

нити јој вез из руку испаде, но га чврсто држи. И, Боже, заборавити не могу, чему онако бледа и разрогачена, чему се смешила истоветно као први пут кад се насмеши>

После бабиног казивања и моје крађе папучица

Баба се наједном натмури и заћути: покајала се, али доцкан, хитрија но тица реч је кад излети. Мрзак сам јој, да може удавила би ме. А ја сигуран лукаво се пренемажем:

„Дадице, дај да ти пољубим руку (она не дадне)! Блага ми је души твоја реч, одужити се не могу! Ред је да идем, доста те намучих, али, веруј, не могу, сан ме обара, сама ми душа заспала, (Сама, дадице!“

Она поверује да заспах, али боји се, и укипљена остане ту стражарећи. У неко доба додија јој, на прстима се извуче, распрема себи постељу онамо у кухињи, леже. Оштрим ухом до у ситницу пратим: тежак је сан обузима, и, кад брже, заптивена плућа удесе старачку свирку. Заспала је, сад опрезно !

Знам тачно где их сакри, мрак ми не смета, пружена рука у примицању осећа их. Ту су! дрхтави додир, па нежно узимање: по шаци положене од врха прстију до зглоба допиру! Ни за шта, ни под које морање, макар ме живота коштало, не раставити се од њих!

Гле мало ми то, силовито пожуда надолази у мени, Јасно знам шта ми ваља чинити: У мачијем скоку над бабом сам. Тајно се у недрима држи, и промигољена испод покривача рука опет примичући се осећа. Па не од страха да се не пробуди, него грозећи се додирнути јој смежурано тело, оштрим ножићем, као на вашару, прореже бабину реклу и кошуљу, да сами у шаку падну кључићи, и готово!

Сазнаћу шта ми се неисказано слути, макар ме од живота откинуло. У жишку још је уља, па се ковчези страхобитно црне. Тако рудар пред стеном устрепти осетив жицу. У горњи с лева увучем кључић, још окренути, па отварање. Али рука ми се помела или рђа доврши забрављење. Упорно запињем све јаче, да ми од крви лепљиво буде за кључић. Бабин петао пресече ноћ, жижак већ догори, угине видело, загусти мрак. Задњи је тренутак: из последње жилице прибрав се, збиља ли или варљиво, крцне и окрене се кључић. Ја да дигнем капак али ни померити га, као недижим терет да је одозго наваљен, Боже, малаксавају ми руке! Силом је тајне забрављено! Живом се отворити не да! Стравични зној облије ме, теменом проломим прозор.

Бежим, оно се дани.

Гле, у руци ми папучице. Загледам се у вез: Заиста три су листића и цвет! Од њих је те свитање тако плавим и зеленим објављује се и мирише! Смем ли пољубац ставити тур

Кристално је јутро, благогласно се отварају цветови: То у одјек на висинама изушћеног имена. Смем ли га поменути» И магновено, у отпоздрав, вине се моја мисао: Ближи се час, мимоишли да се дозову и раздреши страдања чвор, и тајне!

И не скидајући очију с веза, ближим га уснама и одмичем. Смем ли пољубац ставити ту

На дому сетив се непрстеноване, буде ми магловита у памети, као пре годинама да је видех, и слегнем раменима. Неко чукне на врата. Отворим. Боже, она је! Без прекора, кротко ме гледа. Тако