Pokret

982

то је логичан закључак — добијена је битка за Аустрију... Али данас, после свега што је опште познато, сасвим је излишно илустровање моралне стране ове мрачне личности. Факат је, да је покојни ерцхерцог стално живео у идејама о Превенфивном рату. Он је непрекидно сневао о рату, и од кад се он јавља на сцени, опасност рата, и то превентивног рата, бива све ближа. Рат, то је, у истини, био једини његов озбиљан и реалан политички програм. Шта значи рат није потребно данас говорити генерацијама које су га преживеле; нарочито није то потребно говорити мученичкој Србији. Али некада, пре 1914., рат са Хабзбуршком Аустријом могао је, можда, другима, јачима од мале Србије, и не изгледати тако страшан; — за свакога разумног човека у Србији, не само за њене државнике, он је значио само једно: скоро неизбежву пропаст. А ту пропаст спремао нам је, и не кријући своје црне смерове, аустријски престолонаследник: спремао је 1908.—9., 1912. 1913. (три пута: за скадарске кризе, за време преговора у Букурешту, у доба арбанашке инвазије), 1914, После свега тога, може ли се наћи ико разуман и правичан, да Влади те на смрт осуђене Србије товари у моралну обавезу и очинску брижност према овом крвнику Србије и старање за безбедност његова живота За неколико месеци Мачву и Подриње и сву Србију чекају они ужаси које су касније заиста и доживели, и које је Српска Влада морала предвиђати, ако није била духовно потпуно узета, — а та Српска Влада требала је, зар, пред таквим изгледима, пред вихором који ће сломити независну Србију и покосити слободни део српског народа, смишљати како да се од виновника и главног кривца тих несрећа отклони опасност која му прети од незадовољства његових поданика»!

У току рата Европа је добила појам о ратним злочинцима, По свршеном рату, док су још свеже биле успомене на жртве њихових недела, говорило се озбиљно о казни коју они не смеју избећи. На чело ове зликовачке армије јавна савест је, природно, поставила Виљема |, и Лојд Џорџ је, старајући се да угоди енглеским бирачима, обећавао им, да ће бивши Кајзер бити суђен, и то суђен у Лондону. С правом се, у некадашњем Цару Немачке, иницијатору рата, гледао и иницијатор свих ратних грозота. Али ако је кривац Виљем |, зар није исти такав кривац и Франц Фердинанд» Зар је његова кривица мања» Разлика између њих двојице само је у том што је један доживео да види дефинитиван резултат својих зликовачких планова, а други није. И сад савест Европе треба да буде узбуђена зато што се Влада Србије из 1914. године није, ваљда, довољно енергично старала да те разлике не буде.

Апсурдно је, дакле, улазити у Сарајевски атентат санеком моралном мером. Не може, према томе, бити говора о томе, да ли је Српска Влада извршила или није извршила неку своју моралну дужност, бринући се за спас живота Франца Фердинанда, али се може поставити питање: да ли је Влада, у лето 1914, извршила своју политичку дужност; да ли је, на име, њено држање, и дали су њени акти, оних дана, били најбоље подешени за одбрану интереса Србије, српскога народа и мира Европе» То је питање о коме може бити дискусије, у прве две тачке, али које питање, према тадашњим, а и данашњим, ол-

покрет

штим приликама, нема скоро никакве везе са етиком. И то је питање на које смо позвани да одговоримо, у првом реду, ми Срби, и можда само ми Срби. Јер за нас је с њим везано питање рата и страдања и питање ратне спреме Србије; за осталу Европу није. Према томе, Српску Владу имамо да судимо ми, и њене поступке да оцењујемо ми, нашим српским мерилом, које можда може бити и друкчеје од мерила енглеских госпођица, већи зато, што те госпођице нису одрасле пред ждрелима аустријских топова,

Да је Франц Фердинанд хтео превентивви рат, О томе не може бити никакве сумње: али исто тако је изван сваке сумње, да није он једини био који је то хтео. Уз њега, и поред њега, и без њега, били су и Конради и Берхтолди, и Штирк и Форгач, и читава једна гомила авационалних и меџарско-националних феудалаца, генерала, високих бирократа, индустријалаца и банкара који су хтели то исто, Политика ове гомиле која је владала Аустро-Угарском, није се могла изменити уклањањем самог Франца Фердинанда. Она је морала остати на колосеку којим се била кретала већ десет година, Шта је у таКквим приликама могла донети евентуална погибија аустријског престолонаследникар Очевидно, само убрзано приступање остварењу његова програма: превентивног рата. То је морало бити јасно сваком па, јамачно, и Српској Влади, и стога је сасвим разумљиво што је она, колико је било у њеној моћи, учинила да надвојводу одврати од сарајевске авантуре. Али то што је учинила, понављамо, она је дужна била учинити не из неких моралних скрупула, нити обзира према аустријском ерцхерцогу — јер не може бити обзира за Владу једне | земље, кад се ради о човеку који, потпуно невиној, спрема смрт тој земљи! — него из убеђења (колилико је то убеђење основано, питање је за себе) да тако диктују интереси Србије,

Као што је познато, преко тадашњег српског посланика у Бечу, обавештена је Аустро угарска Влада (или обавештен је један њен члан, а то је, или би требало да је, исто), да се престолонаследник, одлазећи у Сарајево, излаже опасности. За ово поверљиво обавештење а ![етро сазнала је и српска и европска јавност одмах првих дана после атентата, почетком јула 1914. и о њему је било толико говора и пред рат и за време рата. Сам поменути корак српског посланика, разуме се, садржи и имплицитно признање да је тадашња Српска Влада морала доћи до неког сазнања о оном што се у Сарајеву може да догоди. Дакле, обавештена о овом кораку српског посланика у Бечу, јавност је самим тим била обавештена и о сазнању Српске Владе, Обавештена је као што је речено, још пре једанаест година, И зато је прилично комично (у колико је искрено) и врло наивно (у колико се ради о једном прорачунатом потезу), кад се сад, после пуног једног деценија, јављају неки који тек из једног прошлогодишњег написа Г. Љубе Јовановића веле да сазнају за ово сазнање и кад, необјашњиво како, проналазе да то сазнање може да значи и саучествовање,

Али, вели Г. Ситон Ватсон, обавештења која је српски бечки посланик дао Билинском, била су и сувише нејасна, увијена, генерална. Но, зарсу и могла бити друкчијар Сасвим апстрахујући од тога, што тадашњи наш посланик није могао прецизније