Pokret

пПокРСТ

ни ми ти ништа питомији нећемо ни у Дивљем Пољу настати!“ Деси се, наскоро прогнаног врате а владајућег прогнају. Онда се од наших одабере неколицина па право к њему земљаку и зајаучу: „Господару и оче, љубимо ти скут и руку, помагај, разори нам се гњездо! За тебе страдамо, јер теби у инат нареди се разорење!“ — „Јок, вели, нема од ваше молбе ништа. Паметна је боља но царска, не може се порећи. Ако вам је за крш прирасло срце, ено вам, вратите се да не жалите на мене. Али ме више не зовите оцем но злотвором. Нека Бесног Потока, може му се, па ће и без вас беснети; а ви сте сметењаци ако крај мене и њега на своје добро заборавите. То вам је с моје стране, и ових 'аљаду дуката за насеље, богомољу да саградите, жалосна браћо!“

Од темеља до крста сва у камену срезана је наша богомоља. Жути се као зрела дуња. Нема уреса на њој осим над прозорима лукова, па је као благопоносно насмешена одозго. Она је као лађа с неба допловила благовесно, за навек усидрена ту међ нама пролазним. Па како ли се оглашава! Који ово записујем незаборавна су ми њена три звона. Оно најдубље започне, па за глас и по друго му се одазове, а треће за пола наниже заокрене, све исту песму запевају на смрт чију било, на радост празничну, на пожар и буну. Весеље језом прожму, миљем јад. Кад благословом крепе, кад претњом замраче душу, кад усталасају немиром. И певало је кад ми сестрицу анђелска лика понеше да закопају, и владар кад се круниса, и преко ноћ кад мучки надође вода и седам кућа с покућанством и чељадма однесе.

Који је сагради наш човек с македонских страна беше. На коњу дође праћен шесеторицом које мајстора, које чирака. За хиљаду кнежевих дуката прионуше градити. И што кулук данас догна камена тесаника, то би сутра хитро уградиле руке. И растијаше богомоља као из земље никла,

Али мрко мајстор гледаше туђинца који у глави смисли и на хартији исцрта градњу. Зацело не беше му у вољи да се туда маје он, туђа вера, нечиста градња да остане. Љута се омраза међу њима залеже, сусрев се сиктаху друг на друга. Али за времена склонио би се мајстор да не легне крв на светом месту. „Со голема стреја“ тајним говором зваху га зидари. По вазда, туђински и нашки помешано приговарао би, а они слезаху раменима: „Ич не разбирамо!“ Дозлогрди македонској глави,

989

па крикну да све руке престаше радити: „Коња!“ Приведоше му вранца, у трку пут кнеза изгуби се мајстор. А кад трећи дан врати се ходом, туробан одјаха на градњу у не погледав, но с пута право у крчму, и у тешко пиће даде се познаше, узалуд му беше одлазити, и што је зидара и чирака смути се. Онда старац Ориђанин, печен зидар, који за свог века Румунију, Молдавију и пола Ћесарије пређе све с градње на градњу, и у много добро зло разбираше се, да отклони једно прибеже другом злу: Црвеним концем туђинчеву сенку увреба. Осети се то, и цели дан, да се затури траг, помамно удараху чекићи. Док мајсторова песма чула се из крчме отегнута и јадовна. На смирају сви у туђинчевим очима грозницу видеше, и нико ником реч о томе не каза.

После се јутром, као восак у лицу, пре свих довлачио: вечером последњег с градње отпраћао. Јасно је, за зидове му се веза живот: и чим јаче

растијаху и у сводове засвађаху се тим већма чи-

љаше туђинац; тим журније и журније камен на камен слагаху руке.

Годину пре рока сазда се богомоља. „Чудан је то народ с македонских страна“. Удивљени кривљаху вратове да је целу сагледају. „А што туђинац премину, зацело нагризе га наша вода. Има тога: дође тако камен Бог зна из које невоље да се овде прирани, па га покоси ово наше. Тек да

је мајке или које родбине да за покојним закука!“ Али откуда, којим обичајем, којом ли побожношћу, за сву зараду мајстор да наручи звона» Распитиваху путнике и трговце, који знају шта се чини по свету, али се ниједан не досети да се вгде слично чудо десило. И дародавац, у којој ли муци, наручи те на сва три звона изли се реч: „за мир живима“. Журно на коњу, шесеторица за њим, доградив богомољу одоше, трагови се њини већ погубише. Ко ће разјаснити тајну

Ако би, ко је бистар умом, мозгајући до на близу прикучио се истини, стресли би се од помисли и помена, а камо ли да се то учинило. Ућуткиваху тога, пијаним га обеђивазу, кући га одвођаху опаку мисао да не искаже. Али загонетна звона и њима, и синовима њиним, и нама живима призвуком наговештаваху тајну: као тамна роса кропила је из дана у дан по нама, у животе вам се упила. За то смо сви ми отуда немирне душе.

Момчило Настасијевић

ОКО ЗАКОНА О ШТАМПИ

Пројект Закона о Штамћи од 1. марта 1925. 200. који се данас претреса у секцији Законодавног Одбора за штампу пропџсходи из Шешких но сретно прохујалих дана наше најновије Полштичке џсторије. Тада кад је образована изборна влада радикала п самосталнах демократа (1. 1. — влада, како је она обично, популарно, била називана ) иногурисан је код нас и један нарочити Политички курс са задатком да обезбеди Лржаву од саботирања и активног рада прошив Државе од сшране елеменаша који се, шпроким шменом, називају разорним. Закон о Заштити „Државе није се сматрао довољном мером за обезбеђење Државе; требало је израдити цео низ нових закона чије би се корење

хранпло соком Закона о Заштити Државе, а онда је требало свима тим и таквим законима, који уосталом не би имали крашкорочни _ карактер, прво осигурати Устав, рађен у сасвим друкчијем стилу, и пошом ступшти у период шрезвеног п мпрног рада на подизању општег нивоа наше земље. | Природно је и разумљиво је што је у таквим данима ш у таквом психичком стању рођена мисао да, пре свега осталог, треба, сузиши слободу јавне речи до крајњих граница могућности. Природно пи разумљиво, прво, због тога што коалиција радикала п самосталних демократа није комбинација која би Радикалну Странку стално Подсећала на њене демократске традиције; природно и разум-