Policija

— 300. —

— Е, кога стигнаме —" али господ знаје какво ће стигжнаме2 поче Мита, обзирући се при том на све стране.

— ја се бајаги уздам у тебе, верујући да си ми ти бољи и вреднији него ли пет жандарма, а ти ми ту гучеш као нека злослутница.

— Не ме је страф, господи Гјока, жив ми господ. али које знаје. Дјавол не спијет. Кој знаје шчо си кријат у това орманите, настави Мита.

— Море ко би биог почех ја куражно.

Мита заустави коња и поче ослушкивати.

— Шта ти је, Митог

„Пет“! — поче он озбиљно, махнувши ми руком да станем.

— Шта је, Митог упитах ја окренувши се к њему.

— Дјавол не спије, не ли ти рекоф — има си нешчо "тука, господин Гјока, одговори Мита, а лице му дошло жуто као восак. Скидох карабин с леђа, откачих га и почех и сам плашљиво зверати и загледати у сваки шумарак.

Од једном отуд од Брегалнице одјекну неколико потмулих удараца.

Мита скочи с коња.

— Слезај побрзо! виче он.

— А што

— Не ли чујеш пушките2

Скидох се с коња и почех ослушкивати. — Свуд тишина. Прође неколико тренутака док опет одјекну неколико тупих "удараца отуд од реке.

— Чули, ар

— Штарг

— Фрлат пушки.

= Море какве пушке, лудаче један! Зар си се толико "уплашио да не разликујеш пуцање пушка од лупања секире у дрво. — Хајд јаши то кљусе па напред.

— Ама пушките су, господин Гјока, поче ме он уверавати, пентрајући се на коња. Глава кје да вам пушките су, ама од онија францеските шчо се не гласат помлого. Мало полом избисмо на чистоту поред саме реке. Једна жена, туркиња, испирала је веш и с времена на време лутала неком грдно великом пракљачом по камену.