Policija

-– 8

лави да су грађански судови, приликом решавања спорова који пред њих буду изнесени (било то спорови грађански или кривични), надлежни да цене законитост једне уредбе, и то без обзира на предмете који (се уредбом регулишу: било да се ова односи на Приватно или Јавно Право (Административно), обим и домашај власти грађанских судова да цене његову законитост остају увек исти, Српски Устав, који судовима не дозвољава да улазе у оцену уставности једнога закона (агр. из чл. 146., ал. 2.)/а) није отишао дотле да судовима забрани чак и испитивање: да ли је једна уредба коју би они имали да примене сагласна са законом или не. У осталом, када би било друкчије, уставни принцип по коме судови суде само по закону (чл. 146. ал. 2) изгубио би сваку практичну важност“ пошто би влада била тада у могућности да преиначи или

за) Да ли судови могу да цене уставност закона, како у матерналном

тако и у формалном смислу, то питање је расправљено у нашој стручној ли-

Тератури готово једнодушно у смислу континенталнога система. Г. Слободан

„јовамовић, у свом делу О Држави, основи једне правне теорије, треће издање, Београд, 1922,, излаже исцрпно ово питање са теоријскога гледишта,

а у своме делу Основи јавног Права Краљевине Србије прва књига.

„Уставно право, Београд, 1907. и делу Усшавно Право Краљевине Срба: Хрваша и Словенаца, дакле са гледишта нашега позитивнога права, сматра,

да је иаш уставни принцип, да судови не могу улазити у оцену ни маше-

риалне ни формалне уставности закона. У истом смислу Андра Ђорђевић (в. Систем Привашнога Г) рађанскога Права Краљевине Србије, књ. 1,1

половина). Тако и г. Живојин Перић, али само са тим додатком, да би се

могло схватити и бранити и мишљење по коме би појединци пред судом, у

једном конкретном случају, имали право доказивати, да оно што је као закон

публиковано у Службеним Ровинама, није у самој ствари закон јер није

било предмет вотума, т.ј. није у овој као закон игрласано од Народне Скуп-

штине. И ми смо иотог оврга мишљења, изузев нијансу мишљења г. Перића

(в. Данило Ј. Данић, члан 32. Зак. б уређењу Главног Државног Рачу-

новодстшва у прошивности је са одредбама и бухом Устава „Арх. за

правне и друшт. науке“, књ. ХШ, св. 5. и 6). Овако мишљење заступа и г.

Д-р Драгослав Б. „јовановић, сада в. професор универзитета, који је то своје

мишљење изразио у часопису „Недељни Преглед“, 1909., а у своме чланку:

„Има ли суд код нас ба цени уставност законар“. Противно свему

овом, г. Д-р Чед. Марковић, професор правнога факултета у Суботици

мисли, да према одредбама нашега позитивнога права, судови имају мо-

гућност да цене устлвност закона не само са формалне стране што то аутору

није ни спорно, већ и са матерпалне стране (в. „Арх. за правне и друштвене

- науке“, 1907. св. за Децембар у чланку „Суд има да цени уставност закона“),

5 (Примедба преводиоца).