Policija

= 787 —

тако да је и најмањи основ (који је у ствари довољан за фор- | мално правдање поступка) често употребљен за протеривање и у пракси.

Протеривање је једна тешка мера безбедности. Код нас по систему срп. казненог законика она је у главном споредна казна из 95 37 и 320. Садржи се у томе што се једном лицу забрањује да се бави на нашој територији.

Протеривање странаца налази своје оправдање:

у међународним правним обичајима; у Видовданском Уставу; и код нас у казненом законику.

1. Ми говоримо прво о међународним правним обичајима.

Данас је међународно Јавно Право у главном сагласно о постојању мере протеривања као једне мере која се има сматрати легалном и дозвољеном. Само она се не допушта без обзира на околности.

У међународном јавном праву писци су подељени на питању да ли је та мера и потпуно легална. Они који признају држави право апсолутне суверености на својој територији самим тим морају да даду позитиван одговор на ово питање. По њима суверен је господар на својој територији и као такав он може допустити или одбити по својој сопственој вољи приступ странцима на своје земљиште. Он их ту може или задржати или их отуда искључити по своме расуђивању без ичијег мешања.

С друге стране је и група правника, која види у принципу људске слободе највише начело за идеју међународне заједнице. Ова, данас све јача група, сматра да странци имају право да се настане у држави која им изгледа згодна да треба да је изаберу за своје место становања.

Прву групу представљају ери писци Рус Ф. Мартене и Енглез Опенхајм.

У другој групи најчувенији су Пинеро—Ферера (Шпањолац) и Чернов (Рус).

Међутим у науци међународног јавног права данас преовлађује мишљење које смо већ изнели: мера легаљна али бод околностима које је оправдавају. Већ у ХУШ. веку то начело је изразио славни интернационалиста Вател. Његова је чувена изрека „суверен не сме дозволити улазак на своју те-