Policijski glasnik

144

ВРОЈ 19

БРИЉАНТОКИ ПРОТЕН. У хотелу одсела је једна неиозната странкпња. То беше ванредна лепотица. За ручком је сама седела. Стални гости овога хотела посматраху њене дражи, и дивљаху се њеним финим манирима. Странкиња је ћутала. Ал сутра дан, показала се већ мало приступачнијом и неки сталии гости били су срећни те се с њом упознали. — Сви су хитали да јој се ставе на расположење; сваки је хтео да јој ма каку услугу учини. Најинтересантнији је изгледао један мењач београдски; човек удовац, у годинама, али још отмен, живахан и жељан задовољства. Срећна случајност додели му, да за ручком седи до непознате лепе странкиње, којој се до комичности удварао, јер га је њена лепота просто занела. Тога дана н.ије могао да се нахвали њене лепоте у једном друштву. — Верујте, господо, ја у свом животу нисам видео лепше и елегантније женске. — А је ли млада? питаше га неко. — Ко капља. Сем тога још је и баснословно богата. — Како се зове ? — ГроФица Малаховска, Немица, али пољског порекла. — Ах, верујем, додаде други, Пољкиње су иајлепше жене па свету. И заиста, сваки, ко је видео, морао се дивити и лепоти, и стасу, и отмености — просто свему. Све је на њој било отмено и дивно, а најлепше очи и осмех. Кога је она нежно погледала, коме се _она у сусрет осмехнула, тај би све жртвовао. Била је без накита; једино што је од драгоцености носила, то је био један прстен, са необично великим брилијаптом, који се преливао дугиним бојама. Колпко је вна изазивала допадање, толико је њен прстен изазивао чуђење код присутних. Тако велики брилијант до сад није нико видео... Мењач је био срећан што му је срећа доделила да седи поред лепе странкиње. Али је са својом услужношћу често смеј изазивао: — био је.толико збуњен, да је лепој незнанци одмах после супе нудио вина, па чак и чачкалпце, верујући, да га лепа дама сматра за услужна каваљера. После ручка поведе он с њоме разговор о Немачкој и Пољској. Исприча јој, да је био у Бечу и да зна доста врло лепих ствари о Пољској и о пољкињама. Странкиња је по који пут улазила у разговор : говорила је неусиљено, пријатно, елегантно покрећући главом, да су сви око стола учествовали у разговору. Баш у најживљем разговору, мењач није могао отрпити, а да не похвали брилијант. Странкиња га погледа са смехом. — Колико цените ви тај камен ? запита она изненада. Сви гости премишљаху о вредности камена, бојећи се, да се малом ценом не компромитују. — Најмаље хиљаду динара! одговори неко. — Ах, таман посла! То је просто, обично стакло »бемнше дијамант«, и не вреди више од тридесет динара. — То је немогућно ! узвикну мењач. Лепа госпа скиде прстен с руку и понуди га мењачу до себе. — Ево, видите и сами... Једпно, што злато вреди двадесет динара. а камен је маленкост. Мењач, наравно, није био зналац, ал тек толико је био способан, да је умео разликовати брилијант од обичног стакла. »Најзад, помисли, једна така госпа не може носита на прсту обичан камен од стакла". — Немогућно госпо, камен је прави ! — А ја вам понављам, да сам га купила за оно што јесте — као »бемиш брилијант«, то јест, као стаклО. Иризнајем, да је врло вештачки углачан, али велике вредности нема. И ирстен пође од руке до руке, око с.тола. Сви ,су се дивили брилијанту у прстену. — Заиста, жао ми је, рече странкиња., да се нико са мном пе слаже; а јамчим да је камен од обичиог чешког стакла. Ја га с тога И носнм што нема вредности, и губитак ме његов не би жалостио. Али мењач не даде ни опепелити. — То није могућно ! Ја се смем кладити да је брилијант прави. Ето, можемо се обратити јувелиру за савет, ако дозвољавате ? запита мењач.

— Ако је тај јувелир зналац — што не ! Што се мене тиче, ја сам сигурна и мирно очекујем шта ће јувелир рећи. — Па смем ли вас замолити да ми дате тај прстен да одем до јувелира. Овде је у близини једна најчувенија јувелирска радња... Врзо ћу се вратити. Странкиња скиде понова прстен с руке и предаде га мењачу који брзо изађе напоље. Дошав јувелиру, он му пруаш знаменити прстен. — Је ли то прави брили ; ант ? Јувелир погледа озбнљно цајпре у доносиоца, за тим у прстее. -— Од куд вам овај прстен ? запита он. — Није мој већ једне странкиње. — Би ли ви њега продали ? Баш ми треба за једну врло скупоцеиу гарнитуру! — Ама, је ли прави брилијант? пита мењач нестрпељиво. — Наравно! Зар би иначе тражио да га купнм ? — Али, госпа, чији је прстен, каже да је „бемиш 8 , лажан. •— Којешта. Она се то с вама само шалила — одговори јувелир. — И ви би тај камен купили ? — Овог часа. —• А колико вреди ? — Ја би дао хиљаду и двеста — до хиљаду триста динара. — Ево, одмах, ако хоћете, да вам избројим паре ? Мењач није више сумњао: или странкиња ие зна вредност камена, или се с њим шалила. Јувелир га понова заустави. — Знате шта: водрте ме код те госпе, да тај прстен откуиим. — То нема смисла. Него ја ћу гледати да прстен добијем и после ћу га вама продати... Дакле ? — Ја рекох: дајем у злату хиљаду и двеста до триста динара. Мењач, чим је изишао из ове радње, отвори свој нотес. Кад виде да у њему има доста банака, он се крену у хотел. Сви управише своје погледе на њ, радознало се осмејкујући. — Но, имам ли право? запита странкиња примајући прстен. — Госпођо, ја, ево, пристајем, да вам за тај нрстен дам седам етотина динара, одговори банкар. — Ви се шалите, уиаде у реч странкиња, ви се шалите. Ако вам 'је јувелир казао да је камен прави брилијант — то или он није зналац или је само хтео да вам учини по вољи. — Ја верујем јувелиру, и кад не би веровао, ја вам не би ни нудио толику суму новаца, ма да је, како ви кажете, камен без вредности. Странкиња се осмехну и ногледа по гостима испитујућим погледОм. — Ја ћу вам бити благодаран, ако ми дате прстен за седам стотина дииара... — Али, господине, камен нема аисолутно никакве вредности, рече она. — Све једно, дајем 700 динара. Ево, госиода нека буду сведоци, да ја тај ирстен купујем за 700 динара. Путница се као мало премишљаше и колебаше: дали да пристане или не. — Али, господине, ја би вас тиме обманула. — 0 томе нема ни говора, упаде један од гостију у реч. Господин купује ирстен без гарантије о вредности брилијанта. А мењач додаде: — Шта више, пошто сами тврдите да је камен лажан, то је излишна ваша гарапција. Али странкиња се непрестано опираше да престане на погодбу. Мењач пак, који је био решио да коју стотину динара олако заради, хтео је пошто по то да купи прстен и извуче новце пз нотеса. — Ево паре... Дајте ми прстен. — Ама, да ли ви то збиља говорите ? запнта га лепотица. — Ако желите да вам дам написмено, одговори мењач. — Па, лепо. Господа ће бити толико добра да се потиишу да сам иродала прстен за 700 динара, ма да сам ја нарочито нагласила да је брилијант лажан. Сви присутни без поговора пристадоше. Кад се то сврши странкиња предаде прстен мењачу, а хартију мегу у џеп.