Policijski glasnik

ВРОЈ 53

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

409

на то смејали... После ме је Јошка наговарао, да му из очеве кутије крадем и доносим дуван... ја сам и то чинио... Научио ме је и да пушим... Па онда ми је говорио, да му из креденца доносим Флашу с ракијом и вином, па сам ја и го кришом у његову собу износио... Он ми је онда давао, те сам из његове чаше и. ја пио... Испрва ми је било необично, али сам се после мало по мало навикао: и на ракију и на впно... То је тако ишло док нисам у гимназију прешао... Али тада отац једнога дана ухвати Јошку у крађи, па га истера из куће... Ја сам се тада за Јошком више исплакао, него да ми је отац умро... А то, знате, зато, што сам на-њ навикао, по цео дан се са њим бавио, са њим играо... Оца и мајку видим тек на подне и у вече, па и онда они неКе да се са мном забављају, а Јошка, напусти сав посао, па ми прави играчке, забаве и т. д.... За Јошком дође нам у службу нека Јулчика, собарица... Била је млада, добре нарави, те сам се брзо навикао на њу... Па сам се после са њом у њеној соби забављао... Наравно, мајка ретко седи код куће,_а ја онда, чим изађем из школе, седим у Јулчикиној соби... Она ме је много волела... Узимала ме на крило, цупкала, љубила... Са мном се тако играла... После ме је научила и на нешто друго... Хоћу да вам кажем — то јест: да радим са њом срамотно... После сам је још више волео... Нисам марио више ни за мајку ни за, оца толико, колико за Јулчику. Али, једнога даиа моја сестра спази шта ми радимо, на каже мајци. Мајка то каже оцу, а отац отера сместа Јулчику из службе. . А мени је онда било врло жао за њом... Када изађем из школе, ја одем те распитујем: где се погодила у службу... Јако сам је био заволео... Када то дочује отац, он ме дохвати"' те ме страшно истуче... После ме је омрзнуо, те ме је више пута тукао... Већ сам после пренебрегао и школу... Лекције ми никако нису ишле у главу... Отац "ми онда узе учитеља, али све бадава... У том се отац и мајка почеше свађати... Отац све нешто пребацује мајци, а она опет њему, докле се почеше пред-а-мном и пред сестром јавно грдити. Отац је звао мајку најгорим речма, а она опет њему враћала грдним псовкама... Право да вам кажем, и ова ми је њихова свађа била тешка... Онда сам почео све више да изостајем од куће... Почнем изостајати и из шцоле. И тако се помешам са рђавим друштвом... Нико није обраћао пажњу на мене, а ја се онда удружих са мангупима... Када ме још истераше из школе, ја онда упадох међу њих сасвим... Почео сам по мало красти из куће очеве.. Испрва ситније ствари... Првог дана изнесох нове очеве цииеле... После пет дана извукох из ормана панталоне... Па онда табакеру, шешир, мајчину свилену блузу, па онда нову сестрину хељину, мајчин муф, свилени шал, докле не смакох и златан сахат очев... После је већ знала и полиција за мене... Хапсила ме је три пута до сада, али ево ме са друштвом и у овој крађи... Ето, то је моја историја... Како сам ја овако прошао, тако пролазе и она друга деца, која падају у апс... Има нас као што знате, свакојаких, али нас је највише, који имамо своје родитеље. — — — — — — — — — — —

33. Дечак је имао право... Онога дана, када је он допао затвора, нашао је тамо: два господска сина. Једном је отац виши чиновник у пензији. другом — проФесор... двоје поповске деце. Отац свештеник и члан конзисторије... четворо трговачке деце... Једном од њих стајала је маса код крајинског суда у вредности 20.000 дииара... шесторо занатлијске деце, којима су очеви имали добре радње и прилично стање... ит.д. Доста тада за један дан... Али од тога дана до данас, има, на жалост свима нама, велики напредак... Да чујете какав ! Онога истога дана, када се ови редови штампају, у атељеју »Полицијског Гласника« сликана су два малишана... Мила, бистра и разборита деца... Тако рећи, тек што су од сисе одбијена... Нису навршила још ни десету годину... Та то су анђелчићи... На њима се огледа права љупкост, благост и невиност... Али да чујете! Ова невина деца, којима се осећа још мајчино млеко на уснама , ухваћена су, да су починила неколико крађа у Београду. Разуме се — ви се томе чудите! Ушло вам нечије дете у кућу. Ви нагађате да, можда, тражи играчку, забаву , или највише десет ^ двадесет пара, да купи леба или бонбоне. А оно — дете носи собом сикирче или калауз — кључеве, да обија врата и ормане... Нема ту шале —■ треба да се добро промислите сви ви, кој^ ове редове читате... Ш', не само да мислите него и да — радите... Јер су ужасне циФре, што нам полицијске апсане навидело износе. Да чујете и то ! У прошлој 1897. години у главној поли цији било је затворено све због скитње, крађе

Она није написана, да је деца читају, него, да људи о њој размишљају. Још ако ове силујете из београдског дечијег живота могну покренути и све надлежне и позване на озбиљан рад — онда им писац још сада изриче своју захвалност... )

П01ИЦИЈСКИ РЕЧНИК, Општински послови. После закљученог броја у коме смо изнели имена општинских писара који су правилно одговорили на задатак у 49 бр. нашега листа, а по спору Марка Лекића, Фијакеристе, противу Петра Ристића, поткивача, због накнаде штете, добили смо још неколико одговора од општинских писара и од истих правилно су ствар схватили и решили ови општииски писари: Стеван В. Илић, писар општ. Вел. Бошњачке Јаков Л. Јаковљевић, писар општ. Бело поточке Јездимир М. Обрадовић, писар општ. Плешке који су се изјаснили да је одвојено мнење судије правилно и на закону основано.

На задатак у 51 броју »једна одбијена забрана® одговорили су: Сретен Ђ. Маринковић, писар општ. Лугавичке, који је се изјаснио, да решење општ. суда иије правилно и на закону

*) Износећи, пре двадеоет годииа, у овојим бедешкама јад и иатњу напуштене деце, писац је био срећан, да заинтереоује публику, да је крене на размишљаље о тој жадосној појави, и да и он тако припреми земљиште за оснивање друштва за сироту и наауштену децу у Београду, Пишући даље у својим белешкама о јадима пуштених робијаша, и износећи њихов живот после казамата, писац је покренуо мисао : да се и у нас, слично ономе на Западу, склопи друштво за аомоћ отауштеним осуђеницима. Ту је мисао иосле прихватила и штампа. И сада до заузимљнвости људи стоји, да се и то друпггво оснује и на племенити рад крене...

на — ЗОО дечака и на 200 девојчица, и блуд а !! 34. Ја свршујем моју белешку...