Policijski glasnik

бРОЈ 53

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИЕ

411

вирила му коса, а носић му помодрио као чивит- Једва ако му је било око тринаест, четрнаест година. Милан пође, па се тек заустави. •—• Чиј си ти, мали, упита га он. Деран скакуташе и даље с ноге на ногу, — слежући раменима. — Је си ли чуо, шта те питам, чиј си ти, понови господин Милан. — Па не знам — Како не знаш ? Имаш ли оца, мајку....? — Не знам ни за оца ни за мајку.... имао сам тетку, али и она ме је отерала. Милан се замисли један тренут, па му онда рече: — Хајде са мном, мојој кући. Деран чисто избуљи очи од чуда, јер му се то још није десило, да га је когод ословио тако благим гласом, па још позвао и кући. — Но, па хоћеш, ли.... а збиља како ти је име? — Зову ме Ђурица, одговори деран и пође са господин Миланом. II. У куки. Кренуше се сви троје: господин, служавка и Ђурица. Од дућана, до Милалове куће имало је прилично поћи. Господин Милан ишао је ћутећи и замишљен; Ђурица је готово весело скакутао поред њега, а служавка, са корпом о руци, гледала их је обоје попреко, чудећи се, какви су то сада прохтеви у њенога господина, да води овога мангупа у кућу. Она је од првог тренутка мрзила овог дерана, и било јој је врло криво, кад га је господин позвао кући. Хтела је и да му примети, али није смела. Господин Милан опет по доброти свога срца и под утисцима доброг расположења, размишљао је уз пут шта треба да уради са овим дераном; на који начин и њега да развесели и усрећи, те да бар за тренутак заборави да је сироче без игде иког свога. Господин Милан је био један од оних људи, који кад нешто чине, не застају на пола пута, но чини или све или ништа. Па тако и у овој прилици. Њему је било мало одвести само Ђурицу кући и добро га почастити, па га онда опет пустити на улицу. Не, он је хтео и наумио био да учини нешто много више; ни мање ни више: хтео је да од Ђурице начини човека и да врати друшгву једног изгубљеног члана. Ето, таквим се узвишеним и племенитим мислима носио господин Милан, кад је стигао пред кућу са служавком и Ђурицом. На врху од степеница дочекала их је Анђелија са својим вечито насмејаним лицем, држећи чврсто Сашу за руку. Мало Сашино псетанце »Фокс (< у ковитлац се окретало око сеое, час по радосно лајући и нропињућп се уза Сашу. Као да је и оно осећало да ово није обичан дан и да се нешто спрема. Господин Милан лаким скоком устрча уза степенице и дошав горе узе Сашу у наручја и Анђелију за руку, па се сви троје упутише у одаје, разуме се, уз пратњу и лавеж несташнога »Фокса«. А служавка дошав до кухињских врата, отвори их широм и рече Ђурици иакосно : „Изволите, млади господине !" * Мало за тим а у дивно украшеној и осветљеној трпезарији, седели су за вечером Милан и Анђелија, а мали Саша између њих у високој дечјој столици. Дивна група! Све у овој одаји, свака стварчица казивала је да овде царује љубав. Цела одаја и све у њој дисало је неком хармонијом ; па чак и Сашино звекетање тањирима и виљушкама пристајало је хармонично уз ћеретање оца му и мајке... Потпуна слика ничим непомућене породичне среће!... — Причај ми сада, Милане, о Ђурици, рече Анђелија. Где си га нашао и шта те је побудило да га доведеш? — Како ћу да ти кажем ; не знам ни сам с ког краја да почнем, рече Милан и замисли се мало. После кратког ћутања настави: — Излазећи из бакалнице, нађох Ђурицу пред самим вратима; турио руке у џепове па скакуће с ноге на ногу... У тренутку сијну ми у памети, како сам ја пресретан, а овај дечко јадан и несретан. Стеже ми се нешто око срца, сажа-

лих се и поведох га кући, у први мах мислећи да се код нас само мало огреје и почасти, те да бар и за часак заборави да је сироче, али доцније, идући кући, нађох да је то мало, и да за овакво сироче напуштено од целога света, треба учинити што више. Хтео сам, да моју данашњу прву родитељску радост. моје оцеве, вежем за једно доброчинство, кога ћу се сећати целога живота, и чија ће ме успомена, подстицати и крепити да и у будуће, по могућству, чиним добра своме ближњему, јер, призиаћеш, Анђо, да више значи добар бити него велики; добри људи су већи од великих људи ! Милан је последње речи изговорио ватрено и са осећањем ; лице му је блистало блаженством и изгледао је у томе тренутку чисто као преображен ; види се да је истински тако и мислио и осећао, као што је говорио. За тим полако и готово свечано настави : ... ■— И у том правцу одгајићу и васпитаћу нашега Сашу. Прва и најсветија дужност нека ми буде да му оплеменим срце, а све остало доћи ће за тим само по себи. То рече, па се онда саже и пољуби Сашу у косицу. То исто учини и она, готово као по неком нагону. Док су они тако разговарали, Саша се беше срозао на својој столичици и заспао, а обема ручицама пригрлио неколико колача и бонбона на груди. Мајка га полако диже са столице и иоложи у његов креветац, пошто му је претходно раскопчала хаљииице. За тим се опет врати за сто. — Јеси ли наредила, Анђо, да се Ђурица ошиша, умије и преобуче, упита господин Милан, палећи цигарету, која му се беше угасила. — Мислим да је то девојка већ учинила, одговори Анђелија. — Онда, знаш шта? Анђо, кажи да га доведу, те да му дамо мало и од ових , слаткиша, па онда нека иде и он спавати. Госпођа Анђелија нареди, и после неколико тренутака ступи Ђурица у собу. Овако ошишан, умивеп и мало дотеран, Ђурица је са свим 4 друкчије изгледао. Господин и госпођа чисто нису веровали, да је то оно отоичашње дете. Ђурица је био случајно лепо дете; танког узраста, косе плаве, а очију црних као катран; усне и лице беху му испуцале од зиме и мраза, а руке му изгледаху као церова кора. Кад је ступио у собу, бленуо је од изненађења; она пријатна топлота у соби, чаробно осветљена соба и богато намештен сто збунили су га, јер толико упечатака на један пут његова душа није могла примити мирно и без великог узбуђења. — Приђи ближе, Ђурице, рече госпођа Анђелија. Ђурица приђе, не скидајући очију, са колача и бонбона, којих изобилно беше на столу. — Ђурице, данас су оцеви. Пољуби господина у руку и честитај му оцеве. Ђурица се саже и пољуби господина Милана у руку, и не знајући како се то честитају оцеви. —■ Тако, рече, госпођа Анђелија, а сад нам реци чији си, и имаш ли кога... Ђурицу је окуражило ово лепо и благо поступање са њиме, па поче слободно нричати: како нема никога, како родитеље није запамтио ; имао је, вели, једну тетку, но и она га је отерала од себе пре две године. — Па како живпш, упита госпођа Анђелија. Ђурица слеже раменима. Господин Милан, видећи да ово испитивање нема никаква смисла, јер и шта би имало једно мангупче о себи причати, до, мањ то, како од крађе живи, даде знак госпођи Анђелији, да прекине разговор. Госпођа Анђелија узе један празан тањир са стола и напунив га колачима и другим слаткишима, даде га Ђурици и рече му да сада иде и он спавати. Ђурица нрихвати тањир оберучке и брзо изађе из собе, и тек кад је дошао у кујну, дође-мало к себи и би му чисто као да му се скинуо камен с груди! Још мало за тим, па је и у господин Милановој кући завладала тишина и мир све је отпочинуло слатким сном... (сВРШИЋЕ СЕ) —. : —