Policijski glasnik

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК БРОЈ 53

412

М А 1 А РОКА ПРИПОВЕТКА Гија де Мопасана (НАСТАЕАК) И када је мало тело, обвијено повојима које су узели од Ренардове куће, ишчезло у колима, старица, коју су држали кмет и канетан, викала је: — Ништа немам, ја ништа немам, ништа у свету, нигата, па ни њену малу капу, њену малу капу; ја ништа немам, ништа, па ни њену малу капу. Млади поп, који се већ почео гојити, дође, и он прими на себе да одведе Року. Ренард и њега позва на доручак, и поп обећа да ће доћи. За све време јела говорило се о злочину. Сви су били једнога мишљења; злочип је учинио какав скитница, који је туда случајно прошао, док се она купала. После _доручка, који је дуго трајао, чиновници се вратигае у Роиј, рекавши да ће сутра рано доћи ; лекар и поп отидоше својим кућама, а Ренарде, после дуге шетње по ливадама, отиде у шуму где се шетао до вечери, лаганим корацима, са рукама на леђима. У постељу леже врло рано, и спавао је до сутрадан, када истражни судија уђе у његову собу. Судија је трљао руке, изгледао је задовољан, и рече . —• Ах! ах ! ви још спавате! Ех! али знате ли. драги мој, шта имамо ново јутрос? Кмет је седео на постељи. — Шта дакле? — Ох! нешто чудновато. Ви се .добро сећате како је мајка јуче помињала какву успомену од своје кћери, нарочито њену капицу. И јутрос, отварајући врата, она је нашла, на прагу, две ципелице детиње. То доказује да је злочин учинио неки овдашњи, неко који има сажаљења према њој. Поред тога, п писмоноша Медерик донео ми је напрстак, ножић и игленицу покојне. Дакле човек, када је понео одело да га сакрије, оставио је да падну ствари што су биле у џепу. Ја пак нарочито обратим пажњу на случај с ципелама, који указује на извесну моралну културу и способност за нежност код убице. Ми можемо дакле, ако хоћете, да посмотримо све главне становнике из вешег краја. Кмет се био дигао и пристаде. Пошто су му донели млаке воде за бријање, намаза се сапуном, и огледајући се у огледалу поче: — Главни становник Карвелана зове се ЖозеФ Ренарде, председник општине, богат сопственик, човек напрасит, који туче шумаре и кочијаше... Истражни судија се насмеја : — То је довољно, пређимо на другог... — Други по важности јесте г. Пелдан, помоћник председников, марвени трговац, такође богат сопственик, лукав сељак, врло, врло притворан, јако препреден у свима новчаним питањима, али неспособан, по моме мишљењу, да учини један такав злочин. Г. Питоан рече: — Пређимо. Тада, непрестано бријући и умивајући се, Ренарде продужи морални преглед свију карвелинских становника. После два часа разговора, сумња је била пала на три доста подозриве личности : једног зверокрадицу по имену Кавала, једног ловца пастрмака и ракова по имену Пакеа и једног говедара по имену Клобисе. II. Истрага се продужила преко целога лета, али се злочинац не откри. Они које су осумњичили и које су ухапсили доказаше лако своју невиност, и суд хтеде престати са трагањем за злочинцом. Али тај злочин као да је на чудан начин потресао цео крај. У душама становника био је остао извесан немир, неодређени страх, осећај тајанственог ужаса, који је дошао не само услед немоћи откривења икаквог страха, него и услед тога чудног налажења ципблица пред вратима Рокиним. Извесност да је убица присуствовао константовањима, да без

сумње живи још у селу, обузела је све духове, изгледало је да се простире над селом као каква страховита претња. Шума је била постала место од кога су се сви плашили, избегавали. Некада су становници долазили у њу ради шетње. сваке недеље после подне. Ту би поседали по маховини под ладом огромних дрва, или би ишли дуж реке хватајући пастрмке које су јуриле кроз траву. Сада нико није ишао под густи и високи зелени свод, као да се очекивало да ће се увек наћи каква лешина. Дође јесен, лишће поче падати, и поче се небо видети кроз грање. Јесење кигае отпочеше, и Бриндија, нарасла, јурила је брже, љута и гневна, поред својих сувих обала, између два реда сувих и голих врба. Свакога дана, чим падне ноћ, Ренарде је излазио из своје куће, полако силазио са степеница, и ишао под дрвеће замишљена изгледа, са рукама у џеповима. Тако је дуго ишао по влажној и мекој маховини, док су јата врана, долетајући из целога краја, да спавају на врховима великих букава, просецала ваздух као какав огроман црн посмртни вео који лети са ветром, јако и кобно гачући. Најзад су се спустиле на највеће грмове и мало по мало престајале са њиховим гакањем, док је ноћ која је наступала мешала њихово перје са црнилом простора. Ренарде је лагано лугао под дрвећем, и када му непровидна тама није допуштала да више иде, враћао се дома, падао је као какав трупац у наслоњачу, пред јасним камином, наслањајући на огњиште своје мокре ноге које су се дуго поред пламена пушиле. Једнога дана пуче по целом селу крупан глас: кмет хоће да посече своју шуму. Двадесет дрвосеча већ су радили. Почели су крајем најближим кући, и радили су брзо у присуству господареву. Стотина дрвета су падала под ^равномерним ударцима секира, и све је одјекивало од њихових гласова. Шума се смањивала сваки дан, губећи своје оборено дрвеће као што војска губи своје војнике. Ренарде се није одмицао; остајао је од јутра до вечери, посматрајући, са рукама на леђима, лагану смрт своје шуме. Међутим приближавао се месту на коме је мала Рока била нађена. До Фога места дођоше најзад једне вечери, у сумрак. Како је било мрачно, а небо се натмурило, дрвосече хтедоше да престану са радом, остављајући за сутра обарање једне огромне букве, али господар се томе успротиви и затражи да се одмах окреше и обори тај колос који је својим хладом био скоро злочин. Када ју је дрвосеча окресао, када су му остали већ подсекли стабло при дну, пет људи почеше вући и цимати уже завезано за врх. Дрво се није давало; његово снажно стабло, и ако пресечено до половине, било је као од гвожђа. Раденици, сви укупно, на махове вукли су уже и прилегали до земље, и равномерно и у један мах подвикивали. Две дрвосече, стојале су иза букве, са секиром у руци, налик на два џелата, готови опет да ударе. Ренарде, непомичан, са руком на кори, очекивао је пад са немирним и нервозним осећањем. Један од људи му рече: — Ви сте и сувише близу, господине кмете; може вас у паду ранити. Он не одговори ништа и не узмаче; изгледало је'дахоће сам да обухвати букву и да је обори као какав хрвач. Одједном, од дна дрвета зачу се неко крцкање које је јурило до врха као неми болан узвик. Буква се наже, готово да се сгропошта, али још се непрестано држала. Људи затегоше мишиће, напрегоше се што су више могли, и у тренутку када се дрво, сломљено, стропоштавало, Ренарде изненада искорачи за један корак у напред, заустави се издигнутих рамена да прими страховити удар, самртни удар, који ће га смлатити на земљу. Али буква, изокренувши се нешто мало, окрзну му само крстине, и баци га на пет метара од себе. ' Радници потрчаше да га подигну, али он се сам већ био дигао на колена, запрепашћен, збуњена погледа, трљајући чело руком, као да се буди из каквога наступа лудила. Када је стао на ноге, изненађени људи почеше га питати, не разумевајући шта је чинио. Он одговорц, муцајући, да му