Policijski glasnik

прол 4

27

Рађено у суду општине косјерићске 23 маја 1898 год. Саслугаање по кривици Милоша АдамовиКа, овд. Због непослушности нрема наредбама власти. Милош Адамовић земљоделац овд. стар 34 године, осуђиван првостепеним судом на две године затвора због крађе стоке, и пресудом начелника среског такође због крађе, узет на одговор, зашто 19 маја ове године, није дошао, сходно наредбн оишт. суда, у оншт. судницу на преноћиште, он изјави : Тога дана' дошао ми је шурак из Бачеваца среза и окр. валзевског и јавио ми је да ми је ташта на умору, па ми је поручила да дођем на сваки начин. Овоме позиву сам се одазвао. Кмету нисам јавио, јер нисам имао зато времена, држећи да ће ми се услед овако прешног случаја кривица опростити. Отуда сам се. вратио тек синоћ и чим сам сазнао, да ме општ. власт тражи ја сам се одазвао позиву. Милопг Адамопић Оверава Писар Оудија Пресуда Судски разлози Онај, који је стављен под полициски надзор на основу § 37. а, и б. крив. закона, мора тачно одговорити прописима наредбе оие власти код које има да издржи иадзор. 11о наредби ово општ. власти оптужени има да издржава надзор крд ово општ. суднице, 19 овога месеца он је се огрешио о ту наредбу и у прописно време није дошао. Зато је еавукао на себе иоследице § 327 тач. 6 крив. закона, по коме законом прогшсу има се и казнити. Одбрани његовој нема места, јер је сс требао јавити своме месном кмету или среској власти.за дозволу, за удаљење ван места. Зато суд општине косјерићске, са обзиром на § 15 и 16 полиц. уредбе и чл. 87 а закона о таксама пресуђује Да се оптужени Милош за ово дело казни са 10 дана затвора са радом. Да нлати 2 динара у таксеним маркама таксе, за ово дело иступне прпроде. Нресуду му саопштити и одмах извршити. Од суда општине косјерићске, 23 маја 1898 год. 954 у Косјерићу. Потиис писара. Потписи кмотова. . . . а. ГРИЖА САБЕОТИ ГУИМИНА^ДНА ПРИПОВЕЧИЦА ЈТз записака В. К. М. 1. Године 188. једнога јутра, сеоска црква у 3... осванула је обијена и похарана. Крадљивац је обио снољпа врата на цркви, ушао унутра, разбио једно сандуче које је у цркви нашао и из овога украо неколик-о нара. Толико је свега и било. Са неколико икона носкидао је плехане окове па и то однео, мислећи да је сребро. Иајзад, скинуо је икону Богородице са Исусом, са зида, метуно је на сред цркве и — опоганио се па њу! Затим је утекао... 11,ело село било је узрујано овим новодом, не толико због похаре цркве колико због оног другог безбожнога дела. Такве бруке ни стари људи нису чули, ни нод Турцима, а где-ли у новије доба. Пагађало се свакојако ко може бити извршилац овако богомрског дела. Иапослетку сва резоновања сведена су на једно: да крадљивац није православни хришћанин. Православни хришћанин не би тако ружно обесветио икону. 11 доиста. У непосредној близини лежи селанце У. иасељено самим Циганима, нола хришћапске пола мухамеданске вере. Ко је, дакле, други и могао извршити ово ружно и неваљало дело него „турски Циганин."

Ствар је била јасна. Јавно мњење показало је прстом правац којим је истрага требала да пође. -Она је тим правцем и пошла. Учињено је све што је било могуће учинити, да се истрази обезбеди успех. Неки сумњиви »турски Цигани« стављени су и у притвор и у овоме ирилично дуго држани. Испитивана су многа лица. Извршени многи претреси. Али, ствар је изведена вешто. Нигде никакова трага, никакова гласа. Види се, да су Цигани у овоме занату печени мајстори били. Тако се у опште мислило. После неког времена власт је истрагу прекинула. Они што су били поапгаени пуштени су. Доказало се где су оне ноћи, о похари били. Истрага је махнута. Причан је још ио кад-што догађај онима. којима није био познат, докле се није заборавио. Само је остала незаборављена сумња: да су У...чки Цигани обесветили цркву З...ску. Због тога су их З...ци вазда мрзели. Али и" то није било нигата ново. Цигани су и иначе омрзнута секта. Свуда па и у 3... А Цигани из села У... и православни и мухамед&нци, кад би им ко _год пребацио ову сумњу, планули би праведним гневом, и, нотресеним гласом одговарали: „Ко нагрди цркву З...ску да Бог да га Господ нагрдио!« А да шта би друго и могли рећи ? Зна се: лопов у клетву а к... у нлакање. II. У селу 3... на Сави живео је неки Јован Савић. Родом је био из Срема, али се пре неколико година доселио на ову страну. С иочетка бавио се надничењем а после је купио нешто имања и постао свој газда. Оженио се и имао је два детета: једног мугакарчића и једну девојчицу. Донекле био је вредан човек и добар усталац а доцније се забаталио. Говорило се, да се здружио са неким шверцерима с оне стране Саве на напустио земљорадњу. Тај човек, од како је махнуо земљорадњу, поТпуно се преобразио. Постао је ћутљив и замишљен. Једнако је са самим собом нешто шапутао. Био је љут и пргав а на мах тужан и болећив. Често га по неколико дана није било дома, а нико није зпао где је. Увек је избегавао људе. У нородичном животу стојао је на две крајње тачке: жену своју омрзнуо је и мрзио као најљућег непријатеља, а децу је волео вигае но своје очи. Оно истина, и други људи воле своју децу. И. животиње милују свој пород, али, некако, љубав Јованова према његовој деци, одвојила је. По некад, читаве дане проводио је седећи с децом, загледајући их у лице и очи, и Лзубећи их небројено пута. Кад га је човек тако гледао, морао је помислити да је номанитао. Загато је Јован намрзао жену тегако је погодити. Ево гата је она једном приликом казала о томе код власти: »До пре три годпне живели смо лепо, као и други људи. Бавили смо се пољским радовима и домаћим иословима, па, ваља-да, није имао ни времена да се кавџи. Али од пре три године, од како престаде да ради, све се окрену наопако. Отноче ме нападати: да сам нерадница и неваљалица и да му децу гоним и тучем! Нити сам била нерадница ни неваљалица. Деца колико су његова толико су и моја. Како сам их пазила пре, док није викао на мене, исто тако пазим их и од тада. У томе није блло иикакве разлике. Па инак, он је готово увек, у томе налазио иовода да ме напада и злоставља. Никад му нисам рузкиу реч рекла. Никад му се нисам противила. Увек сам пазила да га разблажим — одобровољим, али узаман. Само једаред, тако пре три године, кад већ бегае напустио рад, донесе од некуд пуну кесу новаца. Мени то беше сумњиво: не ради ништа а донео толике паре. Међутим, истих дана чуло се да је похараиа црква у 3... Ја сам се поплапшла да не буду ове паре отуда, па му рекох: — Откуд ти те паре? Ииси нигата радио ни зарадио, па одкуда можега имати толико пара? Немој, слатки брате, за љубав деце наше, немој да пођеш рђавим трагом. Ј.език за зубе, кујо, одговори он. Зар тп знаш шта сам ја радио и зарадио. Мислиш, ваљада, да је моја вамилија лоиовска као твоја. Куш! <(