Policijski glasnik

БРОЈ 14 и 15

ПОЈШЦИЈКСКИ ГЛАСНИК

117

4, исте — 1897. год., украо је две кобиле Милосаву Вучићу из Брзохода, и 5, у децембру 1897. год. украоје такођеједну кобилу од непознатог сопственика. Никола Живковик (бр. 14) из Рановца ср. моравског. Има му 36 година. Осуђен је на 20 година робије у тешком

окову, зато што је ноћу између 9 и 10 сати 7. септембра пр год. у друштву са Митом Јов. Кузмановићем и Илијом Јовановићем*) (чстје су слике изнете у нрошлом броју на 102 стр.) у' цељи пљачкања ушли у зграду Петра Милића мех. из Рановца па момка његовог напали, и тешко га пОвредили. — «-♦ 4 ♦ • ИЗ П0ЛИЦИЈ0К0Г АЛБУМА, Милан Ђор1,еви1|, убица. Јануара месеца тек. год. варошица Гроцка била је узбуњена једним, колико страшним толико и жалосним догађајем. Тога дана, око три часа по подне, у једној виноградској колеби, у близини Гроцке, нађен је заклан Живко Петровић, слуга Танасија Васића, трг. из Гроцке. Убијени Живко, који имађаше око 50 година беше познат као по све миран, поштен и честит човек, али ипак зато, убица његов не беше се задовољио да га само закоље, већ му, ваљда, да би му се што више осветио, и јабучицу беше извадио. Овај грозни злочин, као што рекосмо, веома је узбудио че'стите и поштене грађане грочанске, а њиховој полицији задао велику бригу, али само за кратко време. Живом истрагом, која је одмах предузета на лицу места, успело се, да се, још истог дана, пронађе и ухвати убица. Око 8 сати у вече, већ су и деца у Гроцкој знала, да је Живка онако грозно заклао овај бедник, чију слику износимо — Милан Ђорђевић слуга из Гроцке, коме нема више од 17 година.

*) У нрошлом броју погрешно је изнето да је слика иод бр. 12. Пикоде Живковића. Опа је дакле Илије Јовановића, а ова, под бр. 14. предотавља Пиколу, што се овим исправља.

Кад човек мало боље загледа овога бедника, био би вољан да верује, да он никад неби био у стању да изврши онај грозни злочин, или, бар, да мисли, да га је извршио у неурачунљивом стању, — али би се сваки ужасно разочарао, кад би чуо овог звера, како најхладнокрвнијим тоном оиисује своје зверско дело у прегходној истрази, и како доцније код суда, покушава да докаже, да га је Живко био напао, и да га је он у најнужнијој одбрани заклао!!!? Кад се свему овоме дода још и то: да се убица ни најмање не каје због свог злочина; да је тај злочин извршио с предумишљајем и из бојазни да га Живко не тужи власти због крађе, коју му је, на неколико дана пре извршеног злочина извршио (украо му је пар кошуља и једно мало огледало), најзад, кад се има на уму, да је убици веома криво, што није имао времеиа да мртвоме Живку одруби главу, јер је, вели, наишао један човек, —- онда се тек може увидети, колико је Милан огрезао у зверским осећајима и каква је ужасна животиња? Пресудом нрвостеп. београд. суда за окр. подунав. од 8 марта тек. год. Бр. 4315, Милан је као малољетан био осу1)ен на 12 год. робије за хотично убиство са предумишљајем, али је апелац. суд. пресудом својом од 16. пр. месеца Бр. 1115, повисио ову казну на 15 год. робије. Пошто је и касац. суд. решењем својим Бр. I 115, оснажио ову пресуду апелационог суда, — то је Милан 30 пр. месеца спроведен Управи београд. казненог завода на издржање осуде. Нека би дао Бог, да осуда колико толико угуши и облагороди Милановс зверске осећаје и његово животињско појимање живота човечјег,

Убиде Године 1891 у селу Туларима среза тамнавског окр. ваљевског извршепо је једно грозно убиотво са разбојништвом, коме се, све до марта месеца тек. год. није могло ући у траг. Једног јесењег вечера помен. год. неколико оружаних зликоваца напали су на кућу богатога и чувенога Данила Везировића из Тулара, па пошто су му узели сав готов новац који је код себе имао, а кога је било у већој количини, — ухватили су мајку његову — једну старицу од 70 година и заклали је у воћњаку близу куће. Власт учини све штс је могла учинити, да изнађе разбојнике и убице, али јој сви труди беху узалудни. Мало по мало и ово страшно убиство, као што то обично бива,. заборави се, а акта одоше у архиву до нроналаска кривице. * * * Протекло је пуних 8 година од убиства мајке Данилове. За то дуго време, захваљујући напредовању хајдучије под Орел^ом, Јоваловићем и Бркићем, у срезу тамнавоком десило се толико грозних убистава, и разбојништва, да се убиство мајке Везировића беше изгубило у њима. Њега се, поред блиске родбине, сећаху само још по неки старији и честитији људи из Тулара, и надаху се, да ће »јарко сунце « најзад учинити своје и убице предати правди у руке. — — — — — — — — * * * Почетком марта месеца тек. год. ухвати Управа београдоког казненог завода једно писмо, које осуђеник Милан Марковић беше покушао да пошљеу Туларе преко једног слободњака. Тим писмом које беше упућено на једног сељака, Милан позиваше истог, да њему и његовим друговима — осуђеницима: Сави Гавриловићу, Михаилу Живковићу и Милану Савићу, одмах иошље трошка, и то у већој количини, — јер у противиом, прећаше му, да Т».е и њега довести у град, да им ирави друштво. Позван да објасни смисао ових последњих речи, Милан, после дугог увијања, признаде најзад, да је, у друштву са побројаним друговима а но раговору оног сељака коме је хтео нослатп иисмо, — извршио оно разбојништво над Данилом и убиство над његовом матером. Одмах подвргоше испиту и другове Миланове, те и они, један по један, истииа с тешком муком, потврдише његово казивање. Када их упиташе: зашто су заклали мајку Везировића? — они, са свим мирно одговорише, да су то учинили с тога, што су се бојали, да их старица не прокаже, јер, је, вели, по-