Policijski glasnik

ћРОЈ .г2 ПОЈШЦИЈСКИ ГЛЛСЛШК ^03

нити одбрана оптужених. Шкопци су конструисали читав систем лажи. Они никад не признају, кад се оптужују за шкопљење другпх, колико да би себе сачували од тешка рада у рудницима сибирским, толико да би заштитили поглавице секташке. Ако ко не може порицати да је заиста ушкопљен, онда пориче сваку везу са друншном шкопаца и брани се да га је ушкопио неко непознат му и у сну, или да га је ушконио неко који је већ умро, или кад је још млад и сувише био, те (« томе ништа не зна, нити зиа за какве болове, или да је тај део тела изгубио каквим ударом или болешћу. Морамо поменути још једну измишљотину шкопаца, која вреди да уђе у литературу. Мислимо на драговољна нризнања, која се јављају с времена на време. Полицији и суду јавља се један и покајно признаје да је пуно људи ушкопио. Отвара се истрага, оптужени прича све појединоети и казује судији читав низ лица, које је против воље њихове ушкопио. Именована лица буду позвана и она у оптуженоме познаду лице које их је осакатило, пошто им је претходно дал нешто да иију, те им тиме одузело могућност да се бране. Таких процеса има чешћих. Код суда у Орељу био је претрес против неког старог војника, који признаваше да је угикопио 45 лица; код суда у Шаркову осуђен је други, што је узео на се да је 60 лица ушкопио ; у једној парници код суда у Курску био је број жртава на 106, у другој на 114. Сваки паметан човек видеће одмах да тако самооптуживање нема ништа истине у себи. То је само вешт маневар, да се заклоне они који руководе сектом. Осуда законска пада на сиромаха, који је за новац и лепу реч примио на себе кривицу других. Прави кривци су у&акли суду, да и даље раде на новећању секте. Зато и мислимо да имамо права казати да је Фанатичка секта шкопаца најопаснија. Ако бисмо се кад упитали како да се држи судија према овим злочинима, без колебања одговорили бисмо: да чини своју дужност, јер »никакав злочин да се не извини религиозним заблудама«.*) А влада, која има да се брине за јавну сигурност и сузбијање злочина, не сме заборавиги, да је образовање народно једино средство, које је у стању да сузбије а»анатизам. »Светлости, више светлости" мора се уносити у тавну, непросвећену масу народну. » —• ПРИГОДА НА БАДЊЕ ВЕЧЕ (Јан Неруда) Беше бадње вече и ја сеђах у гостионици. Нисам нигда то вече прослављао у породичном кругу, али ми тога и не би нигда жао. Још док дететом бејах, бивао сам равнодушан према тој красној и поетској свечаности; нигда нисам имао узрока да се доласку бадњега вечера радујем, или да за одласком његовим жалим. Наше домаће прилике нису тога дана допуштале никаквих промена. Риба ми бејаше позната само с тржишта, где бих престајао по читаве часове посматрајући та нема и тајанствена створењца; за божићње дрво сазнао сам гледајући кроз прозор у станове туђих људи, исто онако како то новелисте описују одвећ често и до одвратности лепо. Па ни то не могу рећи, да сам у таким приликама осећао какав особити немпр, што и ја немам тога уживања, будући бејах дете особита карактера, така карактера, какав се код деце назива огугланошћу, код одраслих резигнација. То беше огугланост просјакиње, која по цео боговетни дан престоји на земљи и мразу, види раскош и свуда око себе чује срећне и задовољне гласе, па ипак не завиди ничему и никому. Па ипак поменутога дана осећах се некако непријатно. У целој пространој и празној гостионици цароваше тишина. Седео сам за столом сам и замишљен, а послуга око удаљена дугачка стола, која беше при вечери, не сметаше ми ни најмање у размишљању, шта више баш је некако све то одговарало особитом душевном расположењу мом. Осећао сам се напуштеи од целога света, као да нисам имао ни једног јединог пријатеља, који би ме се сетио ири породичној свечаности тога дана, као да у целом иространом свету не имаше ни једног срца, које би ми било наклоњено и које би се могло *) Пиоац овде наводи речи из највише заповеоти Цара Александра II. од 23. окт. 1859.

веселити са мном заједно. Изгледао сам самоме себи као лед ледени, од кога многи студом задркће. Мој и познаници — нисам могао, нисам смео и нисам хтео рећи пријатељи — били су сада збиља блажени, свак на свој начин, забављаху се са својима и ја.мачно ме се нико, нико и не сећаше. При мојој »огугланости® нисам, до душе, ни осећао сувишан бол, ама ми некако ипак бејаше тесно око срца. Загледах се у трепераву светлост, која богато расипаше светле зраке по свој гостионици и када тргнем очи, истом тада смотрим да ипак нисам ту сам самцит, већ да за супротним столом седп још неко, кога нисам одмах примогио. Седео је с главом на сто положеном, седео је тако све до мога доласка. На моје питање, ко би то био, одговори момак: „Некакав пијанац!« Паде ми сада у очи и његово извепггало рухо. И опет се замислим и бесциљно упрем поглед на спаваћиву особу. На један пут диже се нагло овај други гост и сасвим окрену лице према светлости. Десном руком брзо обриса, очи — по лицу му тецијаху сузе. »Тај заиста није пијан, а баш и да је данас, то Бог зна какав је томе узрок!" помислим у себи и добро му загледам у^лице, нећу ли у њему угледати кога од својих познаника. Лице му не беше мушке лепоте, али имађаше на себи јасан израз мушког трпљења. Дубоке боре браздаху му чело и лице као доказ, да је тај човек прошао многим трновитим путем. У том смотрим да ме и његово око, сузом помућено, чудновато посматра. Приметио сам, да му је мој испитљиви поглед непријатан, можда и увредљив. »Добро вече, господине ! (< отпочнем ја. »А зашто?" »А зашто опет не?" Он ћуташе. »Прослављате бадње вече баш као и ја. Како изгледа, и ви немате пријатељска круга, у коме би сте —« »Шта се то кога тиче«, ирекиде ме он. »Имаш право« — мислим у себи, ма ништа више не рекох, ио отпочнем иолугласно звиждукати некакав марш, куцкајући при том ножем у чашу. Прође неколико минута. »Ха, ха, ха! к зачу се на један пут са суиротне стране. Зачуђен и увређен погледам опет тамо. »Изгледа, да сам господина увредио. Е, дабогме, млада крв пе подноси неуглађеност! к „Допустите, господине —" »Е, па да допустим, само ми реците шта сте ради! Знам како је младом човеку, када о бадњем вечеру седи у туђој гостионици, где све изгледа као у гробници, где седе два, три човека растурена но кутовима, где свак ћути, као да би сутрашњи дан имао бити дан самоубијства. Тада је и старијим људима хладно око срца а нек'мо ли млађем свету к . Подиже се, узе своју скоро већ испражњену чашу и приђе, те седе крај мене. „Оно — то је пстина — не да се порећи«, настави, »да бадње вече има у себи много поезије. Хтео — не хтео, опирао се како му драго, тога дана као ни једиог другог у години овлада тобом неко особито нерасположење, у кратко речено сунчева сјаја. Она тишина људи, она гишина припремања, па весели погледи радознале дечице, која једнако поскакују, све то доводи на друге мисли и онога, ко није дететом участвовао у томе породичном весељу. У богата као и у надничара, деца се подједнако радују, ама и одрасли осећа се тога дана, као да га облећу, као прах у сунчевом зраку, све сами мали анђелчићи, с оним воштаним лишцем и нежним, злаћеним власима. Изгледа му, као да би се по евему зраку орило оно крепко, одушевљено »Слава на висинама!" дирљиво као звуци Еолове харфе у звучаој хармонији највиших тонова с онима непојамно дубоким. Зачуђено погледам му у лице: очи му беху у пола затворене. а лице му обузе лаки плам. »А дабогме — када човек дође у вече усамљен у гостионицу, па радост бадњега вечера одмери према цени јеловника — онда дабогме да нећете већ ићи, господине? Могли би донекле и у друштву. Не бојте се да нећете доћи до речи!« Изађосмо заједно. Напољу вејавица. — бадњи дан много губи када није тих, а у вечер вејавица. Неко време корачасмо ћутке правцем, кога се непознати прихватио.