Policijski glasnik

№0Ј 5

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

** 35

Податци предње таблице износе нам пред очи у главноме два Факта. Један од тих Факата је тај, да акутно пијанство изазива деликте, који су скоичани са суровошћу и напрасним физичким нападима. Ово без сумње долази отуда, што акутно тровање алкохолом, код оних, који на то тровање нису редовном употребом навикнути, изазива већу реакцију на надражај с поља, те су с тога и наклоњенији ексцесивним испадима но они, којима је услед хроничног алкохолизма Физичка снага већ опала, те је и реакција с тога већ много слабија, јер су и сами живци отупели и олабавили. Други Факт, који много пада у очи, тај је, да је веома слаб проценат пијанаца код оних, који се одају деликтима противу својине, као што су крађа и утаја. Овоме не може бити други узрок до тај, што се за вршење оваквих кривичних дела изискује нарочита присебност, размишљање и пажљивост, што је код пијанаца обично сасвим искључено. Па и овај мали проценат пијанаца, који се налази међу крадљивцима и онима, који врше утаје, може се објаснити тиме, што се они решавају на ова дела из узрока, да би набавили иоваца ради задовољења своје страсти — пијанства. И на овоме месту морамо напоменути, да ови податци о пијанству нису апсолутно тачни, и да је њихова тачност приближна. Но свакако овим податцима несумљиво се доказује, да је пијанство један од моћних узрока злочину и да има злочина, који свој постанак имају да захвале готово искључиво пијанству. (Наставиће се).

ПОСТАНАК ЈЕДНЕ ПАРНИДЕ, ПРЕСУДА И ИЗВРШЕЊЕ ЊЕНО*) »Из гријеха Гр'јех се рађа.* Ми ћемо се у послу, који смо овде себи за задатак поставили, држати природног тока, са изнимком тим, тито ћемо, као пролог, испричати постанак једне шаљиве руске строФе. Пушкин, велики песник руски, још у раној младости својој, показиваше да је љубимац Муза, — права поетска душа у пуном смислу те речи. Једног дана, пре више деценија, бејаше Пушкин, као студенат, на часу поезије. Чаг. беше намењен вежбању студената у поегским саставима. Избор беше слободан, и као предмете напомену ироФесор: Сунце, Месец, Звезде, Пролеће, Љубав, Отаџбину и т. д. Сви се студенти дадоше на посао, али Пушкин беше први готов, јер тој поетској души, као хар®и Еоловој, тако рећи и не требаше никаква времена, ни за избор иредмета, ни за састав, но једино за механички рад око стаљања на напир. Предаде свој рад проФесору на оцену. ПроФесор га читаше и два и три пута. А Пушкин уживаше чптајући са лица про®есорова његово велико задовољство. Међу тим стизаше радови и многих других студената. ПроФесор их читаше и цењаше, а Пушкин посматраше разне изразе лица његова. На једном се сети Пушкин својих суседних другова, који се тискаху око њега, као кокоши око петла на седалу. Прво се окрену свом другу с лева. То беше даровит математичар и обожаватељ Астрономије, али не и поетска душа, те с тога се и не могаше маћи од Сунца. Беше већ иодоста написао о Сунцу, али ничега поетског, већ опис Сунца, површину његову, одстојање од осталих планета, и т. д. — сама цифра и Астрономија. — Пушкин му не могаде помоћи, јер се сасвим примакло време за предају радова, и окрете се на десно. Ту беше потомак неких Грузинских Књажева, према коме као да је и природа сматрала да се потпуно одужила тиме, што га је метнула у породицу, која му даје право да рече : »Но, ја Књаз! к И он се није могао отргнути од Сунца, те тако срећно и без труда претурити бригу о избору предмета за свој састав, јер беше написао и један стих томе „цару природе«, али даље ни маћп. На опомену Пушкинову да је крајње време за пре-

*) Доскорашњн лодожај писца као судије Касационог Суда и љегова призната нравничка спрсма стављају нам у дужност да дамо места овом чланку, занимљнвом по чудном лутању кроз које је прола311.10 суђеље с.пора о коме је горе реч, а у којој је ствари имала, како се види, учешћа п полициска власт, извршујући пресуду. Ур.

дају радова, да треба да пише и даље, он одговори : Кад бих знао шта ћу!... Пушкин прочита тај стих и на своје велико чудо виде да овај не зна ни откуд сунце излази ни куд залази, јер беше написао: (( Се градетт. ст. заката царв природи", *) Пушкин се понуди да му помогне, и овај то жељно прими; час беше на измаку, и Пушкин му добаци још два стиха: „Изуленни народи не знаготв что д'ћдатв, Ложитсн спатв, или вставатв" **) То потписа књажевски потомак и тај свој рад последњи предаде проФесору; а кад дође на ред да се. и овај рад прегледа, проФесор развуче уста, затресе главом и изговори протегнуто: Пушкин, Пушкин! * * * Да би се лакше схватило и разумело ово о чему смо намерни да пишемо, сматрамо да је нотребно изложити кратак — летимичан — ггреглед догађаја и околности из ранијих времена, из којих се изродио спор, расправљен пресудом о којој ће овде бити реч. Ваљда још при крају друге или у почетку треће четвртине овог — XIX — века, један одличан Србнн —• грађанин српски — заснује породицу вођевином из једног такође одличног српског дома, који, по судбини српској, не беше на територији ослобођених српских земаља. Као одличан патриота српски бранио је он име српско целог свог века, и пером, и новчаним жртвама, и свима силама које му беху на расположењу, па је тај свој рад напослетку и крунисао на послеДњем часу свом, оставив доста знамениту тековину своју на добротворне цељи своје драге отаџбине. Дом његове тазбине пређе у руке његовог милог шуре, човека образованог, тада доста имућног и врло угледног, који такође беше патриота — Србин, и ако не беше и грађанин српски као становник на територији која беше изван границе српске државе. То је овог младог патриоту пекло, па отуда, а ваљда и утицајем свога милог зета, он се реши, да се присаједини колу слободних Срба. У том циљу ожени се Српкињом из слободне Србије, кћерју једне од најугледнијих породица српских, отпочне радове око набавке земљишта, на коме ће развити модерну агрикултуру и економију у великом размеру. Жељено земљиште нађе и купи. Ну при преносу тог земљишта, у VII. деценији овог века, појави се сметња, јер он не беше своју имаовину у иностранству распродао и у српско грађанство прешао, а тада грађани страних држава не могаху по нашим законима имати непокретних добара у српској држави. Да се ова привремена сметња отклони, мили зет позајми своје име, своме милом шури. Ну тада се појави и друга једна сметња. Имање то беше купљено са дугом продавчевим; повеЈшлац а и продавац не могаху доиустити пренос имања на зета, а да за тај дуг остане одговоран само шура, који и ако беше господар тог купљеног земљишта с!е Гас^о, не беше и (1е шге, јер тапија оглашаваше за господара зета а не шуру. И ова се сметња отклони; написа се једно писмено под насловом »облигација«, којом се прима дужност исплате овога дуга продавчевог његовом повериоцу. То писмено потписа с једне стране испод текста и датума шура, а испод њега сведок Н. Н.; а с друге стране потписа добри зет, који као господар рго Гогша увођаше свога шуру — Фактичког господара — у уживање купљеног добра, час као закупца, час као свог настојника, који и отпоче рад за који требаше поред набављеног земљишта још и знатан капитал уложити за побол,шавање земљишта, подизање зграда, набавку реквизита и стоке за рад и приплод, исплату радне снаге, издржавање своје са породицом и т. д. Па и у овој невољи ко ће милом шури да помогне ? Опет његов добри зет, нешто својим сопственим, а нешто ио споразуму на то имање позајмљеним новцем. Међу тим експлоатација тог земљишта, нешто елементарним недаћама а нешто

*) Ево нде са запада цар природе. **) Зачуђенн народи не знају шта им ваља радити: Да л' да лежу и спавају, да ди да устају!