Policijski glasnik

ПОЈШЦИЈСКИ ГЛЛСГШК

121

ногледом, као да су хтела »казати: »хлеба" ! Она је разумела тај дечји поглед и срце јој се цепагае. — Како да им помогнем, како да им номогпем, Боже благи? У тај пар уђе на врата старац неки сав увијен. Нос му црвеп и кукаст, а очи плаве. Жена чим га виде, скочи са сламњаче. Познала је човека, који је наговарао сељаке и занатлије, да иду у Америку. — Шта ћете јога ? запита га. — Ништа, Марија, ништа... — Иа зашто сте онда дошли ? — Да вам Помогнем. Жеиа се горко насмеја; погледа децу, па га је стала слугаати. — Говорите, — додаде. — Видига, — ноче муцати старац, приближујући јој се. — Ти имаш иеторо деце. Она нотврди. — Е, па добро. Петоро њих, који сваки дан траже хлеба. Зима се окрутно. гаири, па... кад би вас било мање, боље би... — Шта тиме хоћете да кажете?! — запита га жена, пригрливши децу. •— За име Божје не будите тако плахи! Хтедох рећи, да би требало размислити, како би се деца могла гдегод склонити на сигурно место, где би имала хлеба, п где би могла научити какав занат... Зар се ти томе не би радовала?... — Бих, али... — Али треба новаца је ли ?... 0, Боже мој !... Али племенита срца јога нису са свим изумрла. Ето један честити .ЈОснодин, који потпомаже сиротињу... Жена га је гледала као да сања. Није могла да верује, да јој тај неваљалац сада помоћ нружа. Али предлог је био одличап. Знати, да ће јој деца бити утопљена, да ће бити сита, весела... 0, то би за њу била највећа срећа. С тога одговори: — А где је тај господин? — Данас ће доћи. Ти ћега му сама моћи говорити, па ако хоћега, можеш му предати ова два дерана... И показа два најстарија. —■ Иредати?! — На да. — А куда ће он с њима? — Боже мој, ваља да би ти хтела, да их остави овде, где сем вукова и планине нема ничега? Одвегаће их са собом у варога, а ти ћеш их моћи видети кад год хоћеш... Па, шта велиш ? Промислићу. — Ама шта ту „промпслпћу«? ! — 0 оваквим стварима никада не треба много премишљати. Даровноме коњу не гледају се зуби. — Ко се жури, може се и спотаћи. — Али сиромах, који данас одбија, сутра моли. Збогом! И обрнувши се, упути се. Марија га задржа. — Причекајте... Доведите тога господина да с њим говорим. — Па ? — Даћу му их. И заиста, истога дана дође госнодин. Он је дознао за Маријину сиротињу, која га је ганула. Како јој муж не може ништа послати пре нролећа, јер је у Америци горе него што је код нас, то ће он из чистог милосрђа да се брине за децу. Даће их у неки завод, где ће се васпитати, па ће тамо лепо расти и развијаће се весели као јагањци, а он ће срећан бити, гато ће иотиомоћи два сиротана. Ова милостива душа није заборављала ни детиње родитеље, па и њима одређиваше по двадесет динара годигање за свако дете. Али, пошто има чудних родитеља, он је захтевао, само Форме ради, мало писмена, којим би Марија признала, да му је поверила децу за четири или нет година, како већ сама милује. Марија, као и све наше сељанке, плашила се нисмена као живе ватре, те је испрва покугаавала, да се томе одупре. Гс сподин се на то јако наљутио, а старац је гурнуо руком, као да је хтео рећи: „Не будали, потпигаи то к — и жена нотписа. Али јој није било тако лако растати се са децом. Када су у сумрак дошли да их одведу, није хтела да их да, и горко је плакала.

— Па добро, — рече госггодин, — пустите их да скапају од глади, боље је... На те речи жена убриса сузе: — Узмите их, —■ зајеца. Мало за тим пројурише кола; али њпна лупа као да раздираше срце у јадие мајке и она иаде онесвешћена на сламњачу. — Ах, глад! глад... — говорио је сутра дан попа својој слушкињи, секући свињска ребарца. —Зар ти ништа не знага? Марија, Пепова жена, продала је двоје деце ономе човеку, што води децу у Америку, да буду свирачи... — Исусе, Исусе благи, несрећне ли мајке? — унрепашћеио повика Перпетуа. — Кад бих ја имала деце, не би их никада одвајала од својих груди !... — Уштедели бисте на дадиље! — одговори јој поп пакосгшм осмехом. II. Двадесет и двадесет, равпо четрдесет. Четрдесет динара!... Да грдна ли блага! Од кад је жива, Марија није видела толико пара на гомили. Покупи паре, завеза их у крај од мараме, зави их и сакри у сламњачу. Тада је мислила о деци, која су отишла далеко, далеко. Сада ће им бар бити топло, на ће утопљени играти са осталом децом и мислиће на мајку. 0, и како да ће мислити !... Кроз који месец отићи ће да их види. Боже, ала ће се обрадовати, ала ће се веселити. — Ах, срце ми се цепагие док овде беху гладни, бледи и подрпани. Боље овако. — Али то бегае само преговорна преданост. Бедпа жена хтела је саму себе да обмањује; али у дубини њенога срца била јој је тегака и неизлечива рана. По читаве сате стајала је нема и укочена с разрогаченим очима, иа је час мислила о мужу, час о деци, а дотле несвесно је дојила одојче. На друго двоје, поред ње, била је и заборавила. Међу тим по селу се разнела велика иовост: — Пепова Марпја продала је два детета. Требало би је обесити. — За читав месец дана о томе су само говориле све жене, слушкиње и гоепође и шта се све ту није испричало. Од ње је свет бегао, као да је окужена и гледали су је попреко, чудећи се, да на њој јога траје људски лик. Компшнице јој више ни Бога пису називале, а деца питаху своје мајке: је ли то она?... Поп, беседећи у недељу о поквареном свету, споменуо је и мајке, које продају своју децу. Око Марије тпирила се очајна пустога. Док јој је требала утеха, цео је сиет напуштао, а она није знала ни кроз што ни зашто. Сви су је презирали, а нико јој ништа није говорио. Оиа је мислила да је све то због њене сиротиње и гато је муж оставио. С тога се у самоћи н јадагае самој себи. Једнога дана догаао јој је механџија с неким старим рачуном њенога мужа. — Знам да си дошла до пара, — рече јој пакосипм осмехом. Она га без поговора исплати. Истога дана појавио се и газда од куће. — Или плати, или се сели! —- раздерао се на њу и претио јој је штапом. И њега без речи пзмири. Четрдесет динара нестаде, као што и магле нестаје, када дуне ветар. Повратили су се опет дани беде и сиротиње, дани црн.и, дугп и очајни, када и земља осећа пустош неба, по коме бесни север и од кога се мрзло срце и срж у костима јадне жене и сиротне деце. По некада, када је најстарије дете забављало оно најмлађе, мајка се загледа у оно пусто и просграно поље, које се пред њом гаирило. Снег је био све затрпао и њене очи виделе су само по где где коју голу врбу или јој се поглед заустављао на коју кућу, чији оџак дими, и од тога дима жутео се снег, а далеко далеко дизаху се облаци. Тако је укочепо гледала све док јој бео снег није засенио очи и иомутио памет, па је онда зажмурела; али је она мртвачка •гигаина око ње толико уплашила, да јој се учинило да је у гробу. Детиња је писка оиет колико толико оснажи. Једном је видела једмога сељака, где силази низ планину са бременом дрва. Насмеја се, погледа хладно огњиште и децу, која су се полунага шћућурила на сламњачи, па дршћу од зиме. Трже се, узе дете и прулш му дојку, па док оно сисаше, окрену се најст.аријему и рече му: — Хоћеш ли да припазиш на децу, а ја да одем по дрва да се огрејете?