Policijski glasnik

134

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 17

— Спасен ? понови херцег ладно. Ви не знате, чега се иодухваКате. Већ дуге две године нремишљам ја о сваком могућем среству; али нема никаквог, које би било довољно. — Послушајте ме, па ћу вас за навек опростити ове тамиице. — 0, та то је немогуће. Стотина њих сведочи противу мене. —■ Шта се може противу тога? — Ја вам јамчим за ослобођење и слободу. — Херцег га погледа право у очи и рече: — Ни у самој тамници нећу да будем луда с којом се сирдају. Тешко вама, ако се са мном шалите. Као човек, ја сам сада немоћан, али ја имам пријатеља, који Ке ме осветити. — А сада говорите. — Екселенција говори о освети? — Па та се може извршити над оним, који би у скоро радо сведочио нротиву екселенције. — Каква будалаштина! Та зар ја нисам затворен међу овим зидинама? — 0, то сам ја предвидео. Екселенција се сме удалити за време од три сата, а после тога времена екселенција мора свакојако натраг доћи. Сутра у вече, тачно у 8 сати, отвориће се врата на тамници. Катенијо ће донети туђе одело, које ће екселенција брзо обући, а у осталом ослонићете се на мене. — Али ево Катенија, који хоће да ме пусти да изиђем. Даља објашњавања не би нас одвела ближе циљу, с тога нека се екселенција на меие ослони. У скоро ћемо се ближе упознати, одговори херцег кратко. У осталом ја се поверавам вашем управљању, и у одређен час бићу готов. Саталари се поклони и оде. (Наставиће се).

310ЧИН И КАЗНА РОМАН Ф. М, ДОСТОЈЕВСИ^ОГА с руског Јефта УгричиИ 49 — Дакле, драги мој, ако је, доиста, то озбиљно Без сумње, ти имаш право, што велиш да то ннје ново и да личи свему, што смо читали и чули хиљаду пута; али што има заиста оргиналног у томе, што је заиста само твоје, тешко ми је да то кажем, то је оно морално право за проливање крви које ти објављујеш и које браниш, опрости ми, са толико Фанатизма.... Ето главне идеје твога чланка. То морално овлашћење за убијање јесте, по моме мишлењу, нешто страшније пего што би било званично, законо овлашћење.... —■ Тако је, — нешто страшније заиста, примети ПорФирије. — Не, израз је превазишао твоју мисао, није го, што си ти хтео рећи! Читаћу твој чланак.... Разговарајући се човек кадшто претера! Ти не можеш мислити тако.... Читаћу ја.... — Има нечега од свега тога у моме чланку, ја сам се једва дотакао тога питања, рече Раскољњиков. —■ Јест, јест, поче опет ПорФирије, сад од прилике разумем ваш начин посматрања злочина, али.... извините моје постојано испитивање: ако какав младић уобрази себи да је Ликург или Мухамед.... будући, разуме се, он ће почети уклањањем свију смегња које га спречавају да испуни своју мисију. Отпочињем дугу борбу, рећи ће се, а за ту борбу ваља новаца.... онда ће се, тражити извори.... ви погађате на који начин? Замјетов се, при тим речима, мрдну у своме углу. Раскољњиков га баш и не погледа. — Принуђен сам да признам, одговори он мирно, да се и такви могу, доиста, наћи. То је замка коју саможивост запиње славољубивцима и будалама; младићи се нарочито дају лако ухватитити. — Дакле, видите ? — Лепо, па шта? поче смејући се Раскољњиков, то није моја кривица. Тако бива и биће увек. Мало пре ми се пребациваше да одобравам убиства, придодаде, гледајући у Разумихина. — На што ? Зар друштво није довол^но заштићено прогонствима, тамницама, истражним судијама, робовањем ? .Зашто се дакле узнемиравати ? Тражите лопова! — А ако га нађемо? 'Гим горе за њега.

— Ви сте бар логични. Али шта би му рекла његова савест ? — Шта се вас она тиче ? — То је питање, које интересује човечанско осећање. —- Онај који има савести пати, ако увиђа своју заблуду. То му је казна, — поред робовања. — Онда, запита мрштећи се Разумихин, генијални људи, они којима је дато право да убијају. не треба да осете икатсву патњу, чак и кад проливају крв ? — Шта ће ту реч »треба«? Патња им није ни допушгена ни забрањена. Слободно им је да трпе, ако имају сажаљења наспрам своје жртве.... Патњу прати увек обилна интелигенција и велико.сртде. Људи, заиста велики, ваља, чини ми се, да искусе велику тугу на земљи, додаде Раскољњиков, наједаред обузет меланхолијом, која беше противна иређашњем разговору. Подиже очи, погледа све који су се ту налазили неким сањалачким погледом, осмехну се и дохвати своју качкету. Био је врло миран у сравњењу са својим држањем, кад је мало пре ушао. Сви се подигоше. Порфирије Петровић загхоче опет нренирку. ;— Дакле, нашли се ви увређени од мене или не, љутили се или се не љутили, али ја не могу да отрпим а да вам не поставим још једно питање.... Заиста, у неприлици сам што вас тако узнемирујем.... Док још мислим о томе,-и да не бих заборавио, зкелео бих да вам обратим пажњу на једну ствар, која ми је пала на памет.... — Добро, кажите своју мисао, одговори Раскољњиков, стојећи, блед и озбиљан, према истражном судији. —• Ево.... доиста, не знам како да се изразим.... то је врло чудновата идеја.... исихолошка.... Израђујући свој чланак, врло је вероватно, хе! хе! хе! да сте ви и самога себе сматрали као једнога од тих »необичних« људи о којима говористе.... Зар није тако? — В јзло је могуће, одговори Раскољњиков с презирањем. Разумихии се узврпољи. — Ако је тако, да ли би се сами ви решили —- било да отклоните ма какве животне незгоде, било да учините што за напредакчовечанства, да либисе решилида прекорачите сметње?.... На пример, убити и покрасти?.... У исто време, кресну левим оком и ћутке се осмехпу, сасвим као и мало пре. — Кад бих се решио на то, без сумње не бих вама то рекао, одговори Раскољњиков са изазивачким тоном. — Моје питање је само од литерарне важности; поставио сам вам га једиио у цељи да боље схватим смисао вашег чланка... »Ох! ала је груба замка!" помисли огорчено Раскољњиков. — Допустите, да вам кажем, одговори он сухо, да не сматрам себе за Мухамеда ни за Наиолеона.... нити за икакву личност те врсте: према томе, не могу да се нзјасним шта бих радио, да сам на њиховом месту. — Но! Ко се код нас, у Руеији, не сматра за Наполеона? учини с иеком опором Фамилијарношћу иСтражни судија. И овога пута, баш у тону његовог гласа било је нешто већ и сувише јасно. — Зар није какав будући Наполеон ту скоро убио и покрао и нашу Ајбону Иванову? рече наједаред, из свога угла, Замјетов. Раскољњиков не одговори ни речи, само чврсто и испитујући погледа у Норфирија. Разумихин се намргоди. Од неко доба већ као да је сумњао нешто. Погледа љутито око себе. За тренутак овлада ћутање. Раскољњиков се спремаше да изиђе. — Идете већ! рече љубазно Порфирије, иружајући муруку врло иријатељски. — Веома ми је мило што -сам се с вама упознао. А што се тиче ваше молбе будите без бриге. Нашшгате онако, као што сам вам рекао. Пли још боље: дођите сами да тражите.... ових дана.... сутра, па пример, Ја ћу»бити овде тачио у једанаест часова. Уредићемо све.... Поразговараћемо мало.... Како сте ви један од последњих који су тамо ишли, то }1вте нам можда •ви што год моћи рећи, придодаде добродушно. — Хоћете ли ме испитивати но свима правилима? запита укочено Раскољњиков. — Нашто ? То се сврши за часак. Нисте ме разумели. Ви-