Policijski glasnik
ВРОЈ 39
ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК
305
Ручак се приближаваше своме крају, и неки од госгију ггођоше столићима по врту на којима се пушила мока у јапанским шољама. — Господине Трарије, ја желим с вама да разговарам један тренутак, рече Артур Гузон Хернинину оду. — Попимо најпре каФу, драги поручниче; после тога, ја вам се стављам на потпуно расположење. • * У салону до спаваће собе г-ђе Траријеве, они пријатељски разговараху. — Ја сам врло почаствован, господине, вашим тражењем. Ви сте у сваком погледу достојни моје кћери. Ја држим да човек, ма колико износило његово богатство, треба да има какво занимање; а позив који сте ви изабрали служи на част једној свези. Међутим ја нисам једини судија у овом питању. Г-ђа Трарије има ту поглавита гласа, као и главна страна, моја кћи нарочито. Да би вас потпомогао, ја вас молим да сматрате од сада моју куКу као своју. — Хвала, господине, покушаћу да победим, и будите уверени да је једина моја жеља да учиним срећним госпођицу Хернину. * * * Хернина плакаше. — Ви сте глупи, госпођице, говораше њен отац. Имајте пре вере у искуство својих родигеља. Ти си ми мила, љубимице моја, и ја хоћу да ти осигурам срећан живот. Вералдак је сиромах. — Он не узима богатство, него мене, а у осталом слава води срећи. •— Он је као и сви песници несталан и ћудљив: њихово непрестано истраживање непознатих осећаја, њихова стална тежња ка неостварљивим, одваја их и сувише од ситница овога света, и сузе о којима они несвесно ћаскају, упамтите добро, морају се просути крај свега. — Ја сам у њима сигурна. — Ти то мислиш, наивно дете, затим ћеш једнога дана доћи к нама, оплакиваћеш пропале илузије, свој уништени живом. — Оче, ви сте неправедни. — Да, признајем, ми немамо права када не дајемо за права вашим безумним главама покварене деце. Ти гледај својим очима двадесет година, драга моја. Ти све видиш ружичасто. Пази добро, кајање је страховито. — Не, оче, ваша нежност за мене узрок је те ви све видите у магли; ви сневате о мојој срећи, дакле, дајте ми мога Вералдака. — Ти мислиш да га волиш ; ти сматраш за трајну страст тренутно расположење младе девојке. Бракови из љубави, знај, јесу као руже које брзо свену. Прилика коју ти нудим, ако не задовољава твој романтични укус, јесте паметнија. Господин Гузон је по природи тих и умерен. — Као и сви медлокритети! Ах! тај човек ми је страшно одвратан; оно вечно старање о својој личности, она крајња правилност држаља, све то говори ма да он неће никад ништа волети до једну ствар: своје ја. Што он особито воле, то је мој мираз. Премда је богат, он може имати извесних амбиција које му његово богатство не допушта задовољити. Уосталом, ја не могу бити његова. — Шта кажете, госпођице? — Хернина порумене, зајеца, и иа коленима пред оцем, прошапута: — Ја сам се заветовала Вералдаку. * * * Маја г. 1900., у протестанској цркви, Вералдак стајаше пред олтаром с г-ђицом Хернином Траријевом. Прве личности из политичког, уметничког и књижевног света представљаху обреду венчања. Извесно, тешко је замислити лепши и симпатичиији пар, она, у белој тоалети, цвет носећи цвеће, а он, мускетар у црном оделу, што даваше не знам чега романтичног. У општинској кући, Хернина изговори светотајно Да са таким одушевљењем, — да се грађански помоћник, човек од духа, пакосно осмехну.
Сутрадан, мати Хернинина, нестрпељива што младенци не силазе на ручак, уђе плаховито у свадбену собу, и изишавши одмах крикну од ужаса. Они беху загрљени и укочени од ледене хладноће смрти; на ноћним столу, једна боца у пола празна и две чаше. Када собарицу затворише, она потпуно признаде; тако да комесар, са решењем о стављаљу у затвор, закуца на врата Артура Гузона. Сувише доцкан, ах! Јадннк беше себи изрекао пресуду: пошто се осветио, он беше прозврјао себи куршум кроз мозак.
КО Ј Е УБИЦА? КРИМИНАЛНА ИРНЧА А. Белоа. 9 — Који су своју господарицу варали и сва таква писма предавали мужу. Како вероватно! Писма такве природе шиљу се преко људи, за које је познато, да су плаћени у негхријатељском стану? А госпођа Шасенова је то знала! — Па ипак није отерала ге људе ? — Из слабости. — Или — због страха? — Мислите и говорите ви, што вам драго, рече барон сурово. Ја кажем, писма су лажна. Адвокат се још устезао, пре него што ће задати носледњп ударац, али је ипак држао да мора говорити, и узвикну: — На жалост, она ,ће се сматрати као исправна, јер су прилог једном стварном браколомном деликту, који искључује свако иорицање. VI. Барон се чинио, као да не разуме смисао последњих речи. — 0 чему говорите ви? Ко је учинио деликт ? — На жалост, госпођа, о којој говоримо, одговори Д-р Реио тихо. — Ухватили су је на делу — њу? — Госпођу... Шасен? — Да. — То не може да буде! — Видео сам полицијски протокол. Барон превуче узбуђено руком преко чела. — А где се она то требала наћи ? — У једној соби улице Риволи. — Ко тамо станује? — Један господин из Француске комедије. — Он се зове? — 3... — Кад је протокол састављен? — Синоћ у десет часова. Барон је бивао све блеђи и блеђи; затим промуца: Си... ноћ! Он се сетио, да ју је тога вечера посетио и није нашао код куће. Сетио се и свега онога, што му је госпођа Дипи казала. Али му још никако није ишло у главу, да је сматра за криву! Па ипак се ништа није могло рећи противу слагања њеног неочекиваног изласка истога дана са часом у који је комесар утврдио деликт. Али он брзо напусти ову мисао подиже главу, коју је био оборио, и рече своме адвокату! — Саопштите ми све, што вам је познато о овом случају. Морам о томе све знати до најмање ситнице, јер ја морам да утврдим, да је овде неспоразумљење, или заблуда или какво ново неваљалство. На доктора Реноа је већ мало по мало чинио утисак, као да је барон у одбрани своје пријатељице и сувише енергичан, ма да се бар оно, што је очигледно не да опорећи. — Луј Шасен, — поче он ипак објашњавати, јер му је барон с временом изгледао више као пријатељ него као клијенат — чим је дошао до писама своје жеие, отишао је са једним пријатељем од утицаја државноме тужиоцу, показао му је писма, припремио га је противу госпође Шасен и најзад изразио молбу, да му се стави на расположење полицијски комесар ради утврђења кривичнога случаја. То му се, као мужу,