Policijski glasnik

БРОЈ 38

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 319

2. што навод у решењу: да је Стеван јачи у праву, јер је спорно имање у његовој државини, нема вредности према њему жалитељу, — јер је за њега индиФерентно, у чијој се државини налазило имање до пописа, али од пописа, свакако, морало је бити у државини државне власти, која га је и продала, и 3. што он држи спорно имање на основу судске тапије а Стеван на основу тапије, која је неуредна и која не гласи на његово име. Државни Савет нашао је да је решење министрово правилно, па је одлуком својом од 21. марта 1906. г. Л« 2648. жалбу одбацио као неумесну. И. в.

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Учињена су нам ова питања: I. Суд општине плочке, актом својим од 21. августа ове год. Бр. 1000, пита: »Кад се од једне жене одрекне муж и отиде у службу, па после и на позив власти изјави : да са том женом неће више никад продужити заједнички брачни живот, да ли се њој може издати уверење о сиромаштини, за вођење спора, пошго задруга, из које је њен муж изашао, плаћа више од 5 дин. непосреднога пореза ? <! — На ово питање одговарамо: По чл. 2. тач. 8. става 4. закона о таксама, кад год жена има да води парницу против свога мужа, што је наступио који од случајева § 417. грађ. закона, онда се не гледа на величину пореза, који плаћа њен муж, него на порез, који она сама плаћа, ако га у опште плаћа. Ово важи и за оне случајеве, кад би она у томе положају отеране жене имала да води спорове са. другим којим лицем, а не баш са својим мужем. II. Суд општине грнчарске, актом својим од 27. августа ове год. Бр. 2535, пита: »Н. Н. из Јадрн. Љешнице, тужио је овоме суду II. II. из Козјака, за дуг у 55 динара. За доказ овога потраживања нудио је туженоме клетву а и сам повраћену примао. На рочишту 10. априла, и тужилац и тужени сложили су се, да се спор расправи клетвом једнога од њих двојице, т. ј. тужилац је нудио а тужени повратио заклетву. Суд овај'налазећи да главној заклетви има места, по своме нахођењу а у смислу § 284. грађ. суд. поступка досудио је клетву тужиоцу. Одмах после саопштења пресуде, парничари су изјавили, да се заклетва у смислу § 290. поменутога закона одмах изврши што је и учињено. После овога, ту т жени је изјавио жалбу првостепеном лозничком суду на пресуду овога суда, и судија, одређен да разматра пресуде општинских власти, поништио је пресуду овога суда, јер је, вели, у сми-

слу § 289. грађ. суд. пост. требало заклетву досудити туженом, а не тужиоцу. Суд ово општински, на основу § 20 6. грађ. суд. поступка поново је вратио акта са својим противразлозима првостепеном суду, да у пуној својој седници (колегијуму) размотри акта и пресуду, и првостепени суд одбацио је против разлоге овога суда а одржао примедбе свога судије. Моли се уредништво, да у идућем броју Полиц. Гласника , пошто је ствар хитна, објасни: да ли је радња Првост. суда правилна и да ли су иримедбе његове обвезне за оиштински суд, кад је заклетва извршена у смислу § 290. грађ. суд. поступка, те у опште није имало места жалби. Ако нису обвезне шта има да уради општ. суд, хоће ли опет да враћа акта првостепенем судуР« — На ово питање одговарамо: У опште је незгодно одговарати на пмтања ове врсте, кад нису изнесени и разлози првостепенога суда, који су га определили да пресуду општ. суда поништи, нити је целокупнога радња позната уредништву. Али, кад је општ. суд истакао и то питање: да ли су судске иримедбе обвезне за њега, па за одговор уредништва везује и извршење ових, онда је уредништво нагнано да уђе у ову ствар и без свега онога, што би раснраву овога питања учинило сигурнијом и тачнијом. Под претпоставком, дакле, да је тачно оно тврђење општинског суда, да је тужени аовратио ионуђену заклетву тужиоцу, и да се то актима утврђује, иа да је чак дао и свој иристанак да тужилац одмах иоложи заклетву, и он то и учинио, онда се одлука Првостепеног Суда, по нахођену уредништва, не би могла сматрати правилном, јер је ушло у оцену једне пресуде, против које по § 290. грађ. суд. пост. у вези са § 307. истога закона. нема места жалби, пошто се тужени, повраћајем заклетве тужиоцу, одрекао свакога свога права, и пристао да тужени заврши поведени спор и докаже своје тражење заклетвом. Овако уредништно схвата значај наређења § 283 и 289 грађ. суд. поступка. Али, и ако оно овако гледа на одлуку Првостепеног Суда, оно скреће пажњу општинском суду, да су по § 20 под б. грађ. суд. пост. примедбе пуне седнице Првост. Суда обавезне за њега, и да их, по томе, он мора усвојити и према њима донети нову одлуку. Незадовољној страни после остаје права, да путевима. које јој закон пружа, тражи расправу тога питања: да ли је било по закону да се пређе преко једне положене заклетве, и колико ће имати вредности заклетва, коју би у смислу судских примедаба положила тужена страна, кад је о истом Факту већ положена заклетва од тужилачке стране ?! III. Суд општине запољске, актом својим од 24 августа ове год. Бр. 1965, пита:

»Моли се уредништво, да у своме листу донесе објашњење о томе: да ли су општински судови надлежни судити о споровима из § 6. тач. а. грађ. суд. пост. до 200 динара. где је поверитељ општина односно село, тј. да ли се општина и село сматрају као јавна судска каса ? На ово питање одговарамо: Тач. в. § 27 грађ. суд. ноступка не говори о касама општинским и селским, него о касама државпих судова и у опште о потраживањима државним. Према томе, општински судови могу судити све спорове где су повериоци општине и села, ако изузећу не би било места из каквих других законских разлога. IV. Један општински писар пита: »Чувар поља доставља 1 општинском суду, да је ухватио Н. Н. у винограду Т. Г. где је украо два грозда. По свршеиом ислеђењу суд општински подводи дело под одредбе закона о чувању пољског имања и изриче казну. Осуђени изјављује жалбу и Првостепени пожаревачки суд такву пресуду одобрава. Други пут, чувар поља доставља општинсном суду, да је у бостану извесног грађанина ухватио Н. II. где је украо лубенице. Општински суд иодводи и ово дело под одредбе закона о чувању пољског имања и изриче казну. На ову пресуду жали се кажњени, п Првостепени пожаревачки суд ништи је. налазећи: да дело потпада под § 391 крив. закона. Оваква два једнака случаја, а два неједнака решења ГЈрвостепеног пожаревачког суда, доводе општ. суд у забуну, и не зна, како ће се у сличним случајевима управљати. Општ. суд и даље држи, да је решење првог случаја правилније, јер кад се крађе на пољском добру не би казниле по закону о чувању пољских имања, онда се у чл. 22 поменутога закона не би ни помињале, но би се само штете означавале. Моли се уредништво да изнесе своје мишљење по овоме. (< На ово питање одговарамо: Истина, по чл. 1, 2, 3, 5, 6 и 7 зак. о чувању пољског имања, општински је суд надлежал да суди и кривце за накнаду штете, кад год ове не ирелазе друг његове власти, које му даје § 4. а. полициске уредбе. Али, ни по овим законским наређењима ни по чл. 22 он не може крађе судити по закону о чувању пољског имања, јер за њих овај закон не предвиђа величину казне, него ио кривичном закону, где су крађе побројане и подељене у иступне и преступне. Чл. 22. просто, дакле, говори о томе, да општински суд има право суђења кривца за крађу, али се одатле не може