Policijski glasnik

СТРАНА 318

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 38

је г. Б. ово опорно имање продао и уступио искључиво г-ђи Ш. На је на основу ових и ранијих поднетих доказа тражио, да се оптужени, као бесправни заузимачи избаце са.имаовине властодавке му г-ђе Шарлоте. Тужени Нол изјавио је: да пуномоћије издато од стране г-ђе III. не признаје за пуноважно зато, што није издато пред српским властима. На основу изложеног, ср. власт нашавши, да тужени Нол ничим није доказао, да има ма каква права на спорно имање, а да међутим спорно иман>е ужива, те да је овим утврђено дело самовлашћа из § 375. крив. зак., које је по § 396. крив. зак. застарило, јер Нол ово спорно имање ужива од 1. августа 1904. год. С тога је, на основу § 375 а крив. зак. пресудом својом од 20. маја 1905. год. Бр. 50д7, одлучила, да се окривљени Нол и Риста казне ослободе, а да спорно имање напусте и из истог се иселе. Ову је пресуду ср. власт на дан 28. јуна 1905. год. извршила и из спорног млина иселила г-ђу Себастијаиа Нола, — пошто Оебастијан није био у Барајеву. За овим је се Нол, актом својим од 6. јула 1905. г. обратио среској власти, да му она преда све оне ствари, означене у свом акту, које су при његовој сеоби са имања Шарлоте Нахман, на истом остале, у противном да га о томе извести решењем. Према овоме пуномоћник г-ђе III. II. на протоколу под № 8843. изјавио је, да не признаје право својине Н.-у на ствари: машину и машинске делове, као и остали машински прибор, а тако исто и новоподигнуту млинску зграду и ствари, које се налазе на имању његове властодавке и није одобрио, да му ма и једна стварчица изда. Молилац Нол, актом под Бр. 9086. ноднео је уверење Гл. београдске царипарнице за доказ да је он машину за парни млин набавио. На основу овога власт ср. посавског нашла је, да се молиоцу Н.-у не могу издати тражене ствари зато, што му пуномоћиик г-ђе Ш. не иризнаје право својине и што своје право није ничим доказао, а међутим ствари се налазе у државини г-ђе III., којој и припадају док се противно не докаже §§ 202. и 223 грађ. зак. Даље, нашла је, да, уверење царинарнице београдске које је Н. за доказподнео, да је машину и машинске делове он набавио, у овом.случају не може му ништа користити поред разлога, да је та машина на имању и државини г-ђе Ш., још и зато, што се њиме не утврђује, да је баш Н. својим сопственим новцем исплату учинио. Према овоме, а на основу чл. 2. тач. 7. неспорних правила и § 6. и 27. грађ. суд. ност. и §§ 303, 304., 305, 306 и 466 истога поступка, ср. власт решењем својим од 9. септембра 1905. год. Бр. 9347. упутила Је молиоца Н.-а, да путем спора докаже право својине ствари.

Ово решење одобрило је и начелство окр. београдског и Министар унутр. дела с тим, да је решење умесно, јер одговара пропису из § 202. грађ. зак., без обзира на разлоге поменуте у решењу ср. начелника, који су засновани на оцени доказа и основаности захтева жалиочевог. По изјављеној жалби, Државни Савет нашао је, да је решење Министрово на закону основано, па је одлуком својом од 2. јуна 1906. г. Бр. 4208, жалбу одбацио као неумесну. * * * Љубица ж. М. Б. дуговала је извесну суму Др. Евђенију Брановачком санитетском потпуковнику. За наплату овог дуга начелник среза пожаревачког на дан 16. марта 1896. год. продавао је непокретно имање дужника Љубице. На тој лицитацији поверилац Брановачки купио је један плац са кућом и другим зградама, који му је по гласу тапије од 22-Ш. 1899. г. Бр. 11020., ио мерама и границама, описаним у тој тапији уступљено за 1650 динара. На лицитацији нак од 22. марта 1899. г. купио је и један празан плац, који му је, по тапији од 25. септембра 1901. г. Бр. 37399. по мерама и границама обухваћеним у тој тапији, уступљен за 450 дин. Молбом од 29. децембра 1902. г. његов пуномоћник тражио је од начелства окр. пожаревачког, да се купац на купљено имање уведе у господарство. Кад је начелство приступило овом раду, утврђено- је, да по другој тапији (Бр. 37399) Фали са источне стране 13*70 а са западне 23'30 мет., са које је стране граничар Стеван Ђорђевић. Пошто притежалац Стеван није признао, да је заузео ма колико имања пок. Љубице, наводећи да имање ужива на основу тапије убаштињења потврђене од суда општине пожаревачке од 5. новембра 1879. год. Бр. 2292. П№ 7., и није пристао да мањак у купљеном имању од свог имања жалиоцу уступи, — начелсгво је решењем од 23. октобра 1903. г, Бр. 15764. купца увело у господарство по тапијама на купљено имање, а Стевана упутило на грађанску парницу да докаже право својине. По жалби Стевановој, министар унутрашњих дела примедбама својим од 16. децембра 1903. П№ 31189 поништио је ово решење начелства, с тога, што је начелство погрепшо донело горње решење на основу § 493. грађ. суд. пост. јер тај пропис говори о извршењу судске пресуде, а овде- тај случај није, иошто купац тражи да га начелство уведе у господарство купљеног имања на лицитацији по судским тапијама. Па како се приликом увођења његовог у господарство показало, да на лицу места нема онолико земљишта, колико би по тапијама требало да му се уступи, то је требало средством инжињера, а у присуству комисија, измерити како земљиште које он тражи, тако и земљиште које је у државини његовог комшије Стевана, па ако се тим премером нађе да Стеван не ужива ништа више него онолико, колико му по тапији

припада, онда значи да је савесан држалац. Ово тим пре, што је његова тапија много старијег датума него купчева, и у том случају, начелство је требало према §§ 201. и 202. грађанског закона да огласи себе за ненадлежно за расправу овог питања, а слабију страну да упути на парницу. На основу ових примедаба начелство је решењем од 2. јануара 1905. г. Бр. 8 упутило кунца-^га грађанску парницу. Но, по жалби, министар поништи ово решење начелства с тога, што оно није поступило по његовим првим примедбама Пј \» 31189. 1903. г., већ је без претходно чињеног премера на лицу места, којим се имало констатовати: да ли се и колико имања жалитељевог налази у државини Стевановој, упутило жалиоца на парницу противу Стевана. Усвајајући ове примедбе, као обавезне, начелство је по њима поступило и нашло да жалитељу Брановачком по тапији од од 25. -IX 1901. год. Бр. 37399. нема довољно имања, већ се чињеним премером улази у имање комшије му Стевана и то са источне стране 13 мет. а са западне стране 23*30 мет. Како Стеван не признаје да је ма шта заузео од имања жалитељевог, то је начелство приступило премеру Стевановог имања и нашло, да Стеван по његовој тапији, потврђеној од стране првост. пожаревачког суда од 9. новембра 1870. г. Бр. 20642., ужива онолико имања, колико му и у тапији гласи, да није ништа од имања жалитељевог заузео и да је прави држалац овог имања. Према оваком стању ствари, и како, према § 201. и 202. грађ. закона, начелство није надлежно, да се упушта у расправу овога питања а и с тога, што је жалитељ Брановачки у овом случају слабија страна по § 201. грађ. закона, јер је Стеван савесан држалац свог имања, што доказује и његова тапија много ранијег датума, то је начелство, на основу поменутих законских прописа решењем својим Бр. 4738. 1905. г. упутило купца Брановачког на грађанску парницу која ће решити ово спорно питање. Ово решење одобрио је министар унутрашњих дела, ожалбеним решењем као умесно и на закону основано, јер се Стеван има сматрати за јачега у праву, пошто се спорно имање налази у његовој државини, и пошто он имање држи на основу тапије као јавне исправе, те се његова државина има за савесну сматрати — §§ 201. и 202. грађ. закона. Противу овог министровог решења купац имања Брановачки изјавио је жалбу Државном Савету налазећи да оно не одговара закону са ових разлога: 1. што је, по § 651. грађ. закона, продавац (у овом случају државна власт начелство) дужан продату ствар добро чувати и на одређено време купцу предати. Према томе, државна власт дужна је била предати му оно имање, које му је и продала, а не да га упућује на парницу противу лица, с којим он ништа није радио и од кога ништа нема ни да тражи;