Policijski glasnik

(ЈТРА.НА 190

ПОЛИЦИЈСКИ ГЈ1АСНИК

ВРОЈ 23

пресуду избраног суда, па је молилаI среску власт, да Живана искључи из државине поменуте земље, и уступи је њој. Тужени Живан изјавио је на свом саслушању да непристаје спорну земљу да уступи Љубици с тога, што је он ово спорно имање купио од н.еног сина, Вићентија Марковића још марта 1905. г. и на име куповине издао је продавцу Вићентију 210 дин. као канару, и за рачун ове суме он је интабулисао ово имање. .За доказ поднео је решење првостепен. београдског суда од 23. маја 1905. г. № 14770 И№ 499., — па је тражио да се тужитељица Љубица одбије од тражења, да јој се ово спорно имање уступи, јер је то спорно земљиште и пшеницом за ову годину засејао. Поводом овога, власт среза колубарског нашла је, да је тужитељица Љубица поднетом пресудом избраног суда, која је и извршном иостала по § 188. грађ. суд. пост. доказала, да јој је на деоби изм ђу ње и њеног сина Вићентија ово спорно имање на део дошло, које јој служи за њено удовичко издржање ; а из поднетог решења првосгеп. београдског суда од 23. маја 1905. г. Бр, 14770, не види се да ли је каква продаја и куиовина закључена између Вићентија и туженог Живанд, нити има каквих доказа о преносу тапије, те је нрема томе јача у праву државине Љубица од Живана. С тога је, на основу § 375. а. крив. зак., решењем од 19. јула 1900. год. № 6764., среска власт одлучила: да се Живан од спорне њиве одбије и исту у својину уступи тужиљи Љубици као њену својину, а Живану пак оставила право, да ако хоће и успеху се нада, путем парнице код надлежног суда тражи повраћај новаца датог за ову њиву од продавца, Вићентија. Кад је већ Живан ову њиву засејао по ираву неумесне куповине, онда да да Љубици пола летине са исте ако она на то пристане; а ако не пристане, оида, по § 315. грађ. зак., остаје њој цела летина, а она да му по оцени вештака плати рад и семе. Ово је решење одобрило начелство окр. београдског, а решење овога Министар унутр. дела ожалбеним. решењем. Г1о жалби Живана М. из Ћелија, Државни Савет нашао је да решење Министрово не одговара закону из ових разлога: Кад стоји утврђен Факт, као што се из акта овог предмета види, да је жалитељ имао у својој државини спорно земљиште у »Потоку,« на основу куповине од Вићентија сина појављене сопственице Љубице, о чему је поднео за доказ квиту издату 29. марта 1905. год, према којој је продавац Вићентије примио на име капаре за ову продату земљу 210 дин., и решење београдског окр. суда од 23. маја 1905. год. № 14770, којим је одобрена интабулација на купљено земљиште за наведену суму капаре, онда је полицијска власт погрешно, с позивом на § 375. а. крив. закона, одузела жалитељу државину спорног земљишта и исто уступила на уживање појављеној соиственици Љубици, мајци продавца Вићентија. Овде, према

наведеном стању ствари, није било места примени наведеном пропису законском. Спорно питање о савесној или несавесној државини земл>ишта од стране жалитеља, на које иолаже право својине појављена сопственица Љубица, позивајући се за доказ о својини на пресуду избраног суда од 10. августа 1905. год,, имало је се расправити према прописима §§ 200, 201 и 202. грађ. зак. 1 Ја како је жалитељ поднесеним доказима, којима је правдао своју државину, доказао : да је држалац спорног земљишта, на основу куповине, која је извршена пре поднешене пресуде избраног суда, онда је полицијска власт гребала, према наведеном нропису § 201, да упути оуду на парницу појављену сопственицу, те да иутем ове своје право доказује, како иа спорно земљиште тако и на усев који је у то време на томе земљишту био засејан. У расправу питања о својини усева иолицијска власт није била надлежна да улази, јер, од расправе пи гања о савесној или несавесној држаВини спорног земљишта, зависи и расправа питања о својини усева, а за расправу тога питања надлежна је судока власт а не полицијска. Како полицијска власт није у смислу напред наведеног поступила, то је погрешно, ожалбеним решењем Министровим, одобрена њена радња. С тога је Државни Савет одлуком својом од 22. маја 1907. г. Бр. 3606. поништио решење Министрово.

У оцену питања о постојању или непостојању задружког односа између оца и сина није надлежна лолиц. власт да улази приликом извршења судских забрана за дуг синовљев, Решењем шабачког првостепен. суда од 4. августа 1904. год, № 19209., по тражењу Петра М., трг. из ПГапца, одобрена је забрана на покретност — живи мал Илије Ђ. из Штитара, који има у задрузи са оцем и браћом, за обезбеду дуга у 60 Д цес. Власт среза мачванског извршујући решење првостепеног суда, узела је у попис стоку дужника Илије. По извршеном попису, Сава Ђ. из Штитара, отац дужника Илије, на протоколу код среске власти изјавио је: да је пописата стока његова својина, јер сви његови синови па и Илија, немају ничега њиховог у његовој кући све до његове смрти; па с обзиром на то и што је стока нриликом пописа нађена у његовом притежању, —• молио је да се попис са његове стоке скине. Повериоц Петар изјавио је да право својине појављеном господару —• Сави —• не признаје. На основу изложеног и § 466. грађан. пост., власт среза мачванског решењем својим од I. октобра 1904. год. № 17298, упутила је повериоца Петра да путем парнице докаже право својипе пописате стоке његовог дужника Илије, из разлога тог, што је пописата стока приликом пописа нађена на имању и у притежању самог Саве, а међу тим поверилац Петар ничим није доказао својину дужника Илије.

Ово је решеље по жалби повериоца Петра, одобрило начелство окр. подринског решењем својим од 21. децембра 1904. год. № 20929. Ну но жалби повериоца Петра, Миниотар унутр. дела, примедбама својим од 14.-11-905. ПЛ» 3641, поништио је решење начелства из разлога тог, што је извршна власт на основу § 466. грађ. суд. пост. била дужна да упути на парницу ново појављеног господара Саву, дапутем спора доказује своје право, јер је извршеним нописом к.онстатована државина Илина, нарочито пак и с тога што је при поиису узета само једна трећина целокупне имовине колико би дошло иа део Илијин, и што Сава не доказује ничим да пописана стока није приплод ни приновак целокупној имовини после навршене 15 године дужника Илије, те да се он и његови повериоци не би могли користити § 517. грађ. зак., а не упућивати иовериоца на парницу. Усвајајући ове примедбе као обавезне, власт среза мачванског решењем својим од 12. априла 1905. Бр. 3372 упутила је појављеног господара Саву Ђ.,, да путем парнице код надлежног судадокаже право својине пописне стоке. По жалби његовој — Савиној — то је решење одобрило начелство окр. подринског, арешењеовога Миниетар унутр.дела ожалбеним решењем. Државни Савет нашао је , да ожалбено решење Министрово не одговара закону јер кад су попис.ате ствари, као што се види из списка пописа од 8. августа 1904. год., нађене у државини оца дужниковог, за које је изјавио да су искључиво његова својина, а да дужник Илија живи код њега у кући као син, онда је полицијска власт, нрема § 466. грађ. суд. пост., требала упутити на парницу повериоца, те да путем ове код надлежног суда противно доказује. У расправу питања о постојању задружног односа између оца и сина, полицијска власт пије била надлежна да улази, јер су за расправу ових питања надлежни судови по чл. 146. Устава. С тога је Државни Савет одлуком својом од 22. маја 1907. год. Бр. 3605. поништио решење Министрово. м. в.

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА

Учињена су нам ова питања: I. Суд општине сумраковачке актом својим Бр. 565, пита: »По члану 71. закона о непосредном порезу, сваки становник Србије од 21. године старости, плаћа лични порез. Од овога пореза (6 динира с главе на главу), ослобођавају се по чл. 74. под 6 они, који пређу 60 година живота. И ако ни у једном од поменутих чланова закона о непосредном порезу, није остављен рок, у коме треба подносити молбе за ослобођење од овога личног по-