Policijski glasnik

ВРОЈ 46

оеби, и да тај разлог спонтане свесне промене лежи баш у томе, што је она свесна, што је она непосредни продукт самог свесног субјекта, што је свеснн субјект изводећи ту радњу непосредно свеоан да је он тај који је врши. Спонгана свесна промена, далеко од тога да буде апсолутни случај у смислу детерминиста — детерминисте при овом свом тврђењу не праве разлику између пеобразложеног п самообразложеног случаја преставља дакле непосредни продукт свесног оубјекта, преставља непосредни продукт нашег чистог ја, она следује исто тако непосредно из унутрашње природе овога Формалног ја, као што неспонтана радња по детерминистима следује непосредно из унутрашње природе садржајног ја. 11ошто смо тако показали, да је моменат сопствене продукције услов без којег је и на индетерминистичком становишту случајна слободна вољна радња немогућа, јасно је, да се појам одговорности принципијелно може одржати и на становишту индетерминистичком. Али, као што смо споменули, не само да се он на томе становишту може одржати, него он ту добија и своју апсолутно савршену Форму. Јер на основу свега наведенога лако је увидети, да се спонтана радња може сматрати за иотаун сопствени продукт чистог је, пошто она проистиче иепосредно из саме унутрашње природе овог последњег, из његове свесности, пошто је онч нешго што се јавља безусловно, јер нема никакве претходне промене, која би као повод (или као узрок) ставила чисго ја у акцију. Моменат случајности дакле чини те се на становишту индетерминистичком моменат соиствене иродукције у иојму одговорности јавља, у својоЈ савршеној и иотиуној форми, тај моменат дакле чини, те се главни и примарни моменат појма одговорности јавља на становишту индетерминистичком у апсолутном свом облику. Сам за себс, моменат случајпости искључивао би потпуно главни и примарни момент појма одговорности, момент сопствене продукције, јер би у том случају тај момент престављао апсолутну случајност. Сесност чистог ја, које продуцира случајне вољне промене, пак чини те је момент случајности подређен моменту сопствене продукције, али с друге стране опет момент случајности чини у том случају те се момент сопствене продукције јавља у своме савршеном облику (спонтана продукција свесног чистог субјекта је безусловна). Пошто смо тако показали да је одговорност не само могућа на становишту индетерминистичком, него да она ту добија и своју савршену и потпуну Форму, сада ћемо показати да је она могућа, и ако само у непотпуној и делимичној Форми, и на становигату детерминистичком, што се често превиђт од стране индетерминиста. Они који одричу могућност одговорности на детермипистичком становишту аргументирају обично овако. Узрок који је произвео једну дату последицу у садашњости сам је продукт претходних узрока у прогплости, ови су опет продукт других претходмих узрока и т. д. Ми не можемо учинити дати узрок одговорним за последицу коју је учинио зато, што је он сам продукт претходних узрока, то исто важи даље и за ове и т. д. до у бесконачност, тако да на становишту детерминиотичком одговориости нбма нити може бити. Само кад би низ узрока у прошлости, тако продужују инд :терминисти, био завршен, кад би постојао последњи односно први члан сваког таквог низа, онда би се овај последњи могао (и морао) учинити одговорним за цео низ последица, које иза њега следују, а како би такав први узрок морао бити споп•ган— јер би иначе имали посла са апсолутним случајем који, као што смо горе видели, искључује сваку одговорност — та

СТРАНА 371

би одговорност била могуКа само на индетерминистичком становишту. Али ма како евидентна изгледала ова аргументапија индетерминиста противу могућности одговориости на детерминистичком стаиовишту, она је ипак у начелу погрешна. Јер и ако доиста на први поглед изгледа извесно, да, пошто се за последицу може учинитн одговорним само њен узрок јер је овај оно што је производи — дакле у читавом иизу узрока и последица одговорност за дату последицу у садашњости преносити на све даље и даље узроке у прошлости, ипак ствар постаје друкчија, ако место овог регресивног хода У прошлост једног датог низа узрока исти тај низ посматрамо прогресивно, полазећи од једног датог члана у прошлости па идући ка садашњосги и будућности. Као год на име што изгледа евидентио да се у регресивном ходу, полазећи од једне дате последице у садашњости, узрок одговоран за њену егзистенцију може тражити све даље у прошлости. тако исто обрнуто евидентно је да се, ако се пође од једног од ових узрока у прошлосги па се иде ка садашњости, сваки од датих чланова у низу мора схватити као узрок из којега члан, који долази за њим, неиосредно као последица проистиче. Док се у првоме случају, идући од садашњости|у;прошлост, ниједан од чланова у датоме низу не може учинити одговорпим за дату последицу у садашњости, дотле се у другоме случају сваки од чланова у томе низу може за њу учинити одговорним, јер је сваки одговоран за последицу која за њим непосредно долази. Као што се види, наше посматрање води нас до једне аитиномије: с једне стране не може се у низу] узрока једне дате последице у садашњости ниједан од његових чланова у прошлости учинити за ову последицу одговорним, с друге стране опет може се сваки учинити за њу одговорним. Како да се измире ова два супротна исказа, која су, као што се види, логички подједнако оправдана ? Измирење њихово није тешко, кад се само дубље у ствар загледа. Кад кажемо, да ниједан од чланова датог низа у прошлооти није одговоран за последицу у садашњости, онда тиме у ствари мислимо само на то, да ниједан од њих није иотауно за њу одговоран; а кад опет кажемо да је сваки од њих за исту одговоран, ми тиме у ствари мислимо, да је сваки од њих само делимице за њу одговоран. Антиномије у ствари дакле и нема, оба израза у ствари су идентична, оба значе да се цео дати низ у прошлости има да схвати као продуцент дате последице у садашњости, да се дакле сваки поједини члан у њему нма да схвати само као делимични продуцент члана тога бескрајног низа може бати само делимични узрок њен, а како је дати низ чиста сума нојединих чланова то је јасно, да се сваки члан његов и мора схватити као такав делимични узрок. Ма да сам низ садржи бесконачно много чланова, ипак погрешно би било закључити да је зато што је одговорност сваког датог члана, упоређена са одговерношћу целога низа, строго логички говорећи, бескрајно мала, она ништавна и равна нули, јер би у томе случају и одговорност целог низа била равна нули, пошто је овај само сумз, појединих чланова. Направити такав закључак значило би послужити се једном нетачном математичком аналогијом, јер тако звано занемаривање бескрајно малих количина у Вишој Математици у ствари само је нривидно. Као што се из овога излагања види, одговорност постоји и на детерминистичком становишту, и ако само као делимична и тиме је логички проблем одговорности деФинитивно решен. Сад нам само остаје. да добијене две врсте одговор-

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК