Policijski glasnik

ВРОЈ 46

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 373

11. Из ових разноликих случајева у којима се у поступку вештаци уаимају лако се даје видсти и сама природа вегатачког мишљења. Јотн и дапас нису сви писци сложни односно природе вештачког мишљења, а у ранијој науци и законодавству то је било једно од врло спорних питања. У главноме постоје три различита мигаљење о вештацима. По једноме вештаци нису ништа друго до врста сведока. Но другоме су вештаци помагачи судије. ГЈо трећем мишљељу су они, међутим, самостално доказно срество. 1. И сведоџба сведока и вегатачко мишлЈвње имају у многоме заједничку основицу, јер су побуде са којих верујемо вештацима исте природе као и побуде са којих верујемо сведоцима. Кад се јога узме, да и вегатаци саопштавају суду или иследнику оно што су видели, све што су посматррли то се тиме и објагањава да су вегатаци раније сматрани као врста сведока. Разлика се чинила изме!>у Фактичких или правих и квалификованих, научних или рационалних сведока, под којима су се разумели вештаци. Само је ова сличност између вештака и сведока привидна, јер се они међу собом разликују како по природи тако и по обиму нримене. Да одиста те разлике има, и да вештаци нису сведоци, види се из овога: а) Што сведок сведочи о чињеницама из ирошлости, док вештак даје мишљеље о чињенпцама из садагањости. Кад је потребно доказати какву чиаеиицу из прошлости, онда је сасвим природно, да се за тај доказ мора обратити лицима која су ту чињеницу тада и опазила. И то су сведоци. Међу тим сведоци нигу нотребни, ако треба доказати коју садашњу чињеницу. У таквом случају, ако за доказ те чињенице није потребна нарочита стручна спрема или вештина, веН је довољно обично чулно опажање, као доказ има да послужи судски увиђај, т. ј, судија или иследник ће сам својим чулима опазити ту чињеницу. Ако је, међу тим, за доказ те чињенице потребна нарочита спрема, онда Ке се морати тражити вештачење. б) Што је сведок чињенице, о којима у поступку сведочи, оаазио ван аостуака., докле вегатак увек оиажа, чињеницу у аостуану и за време иостуика. Судија или иследник, дакле, позива сведока, да сведочи у току поступка оно, гато је он видео или чуо сасвим случајно и ван поступка. Вештак, међутим, не вргаи своја опажања случајно већ увек на позив иследника или суда, и та опажања врши у току поступка и одмах о томе даје и своје мишљење. Због тога, што сведок има да сведочи о ономе што је ван поступка и случајно опазио, он се не може ни заменити другим сведоком, ако нх случајно при том опажању није било више. Због те незамењивости не сме се одбацити ни сумњив сведок. Међутим, вештак се да заменити, јер он посматра садашњу чињеницу, коју може опазити и друго које лице са истом спремом. (наставиће се) Д-р Бош. В. МарковиЂ. 0 ОДГОВОРНОСТИ ЗА НАКНАДУ ШТЕТЕ. (НАСТАВАК) 2. Привидно се показује као изузетак од аринцииа кривице и случај, који је нормиран у § 811. грађ. зак.: »Тако исто и онај, који"би за особите послове са знањем неспособна лица узео, и с тим другоме тлтету нанео, одговараће за штету®. В. § 1315. аустр. грађ. зак., који не одговара у свему нашем § 811. Овдо законодавац има на уму да је неко као мајстор или предузимач нримио на себе израду извеснога посла, и

тога ради извесна лица као своје помоћнике употребио. За сваки пак посао, па и за онај, за који се само Физичка снага тражи, потребно је имати извесних знања, ако се хоће да се посао успешно и безопасно сврши. Стога је онај мајстор или предузимач, који употребљава за извргаење на себе примљених послова лица, за која зна да су неспособна за вршење истих, крив, гато је такав избор учинио — т. зв. си1ра хп еИдепЛо , 3 ') Због тога се и штета, коју та лица другоме учине услед своје невештине, њему — мајстору односно предузимачу у кривицу уиисује и он за накнаду нггете огатећеноме одговара. Разлика између § 810. и § 811. грађ. зак. у томе је, гато газда по § 810. одговара за моралне квалиФикације својих млађих, а по § 811. за стварне. Да би се од мајстора или предузимача могла на основу § 811. тражити накнада штете, потребно је: а. да је штета за извесно лице постала услед неспособности помоћника предузимачевих одпосно мајсторових за посао, који им је одређбн. (На пр. власник Фијакера повери вожњу коме невегатом кочијашу, који, терајући кола, услед своје невештпне, кога новреди); б. да је иредузимач одног.но мајстор или газда знао за несиособност свога млађег за послове, које му поверава. Штету ову, која потиче од неспособности млађих за известан стручан посао, могу они ианети како лицима, са којима је њихов ирииципал ступио у уговорне одношаје, тако и онима трећим лицима, који ни у каком уговорном одногаају не стоје. У погледу оних п |)вих одношаја принципал се служи својим млађим ради испуњења уговорне дужности, и ако они ову не испуне као што треба, и отуда штета настане, онда се сматра, да са.м иринцииал није своју дужност испунио, због тога он и одговара за наступелу штету, која се сматра да је настуиила не туђом радњом, већ радњом самога принципала. Тужилац у овоме случају имао би само да докаже штету услед рђаво извршепог уговореног посла, а принципал би имао, ако би се хтео ослободити одговорностн, доказати, да је штета од случаја наступила а не од невештине његових млађих (оспм ако не би у дотичном уговору било одређено, да принципал одговара и за случајпа оштећења) (а. а.). Изврше ли пак принципалови млађи одређени посао уговорачу добро. али услед своје неспособности за дотичан посао 38 ) учине штету уговорачу ариликом извршења наложеног им посла, онда радња, којом је ова штета проузрокована, јесте према принципалу туђа, за коју он по правилу (тач. 1, § 810. грађ. зак,) не одговара. На пр. лимар је послао своје калФе и шегрте да оправе олуке на мојој кући. Ови, и ако су невештн послу, ипак изврше оправку добро. Али том приликом, услед своје невештине. полупају ми цреп на кући и. бацајући цреп на земљу ; убију ми кера. Принципат може овде бити одговоран и 1) по тач. 2. § 810. (ако су калФе таки људи) и 2) по § 811. гра^. зак. У овом последњем случају ја као потражилац накнаде штете имао оих да докажем I) причињену ми ш-гету 2) да је она настала услед невештипе принципалових млађих при њиховом послу и 3) да је принципал знао 38 ) да су његови млађи неспособни били за одређени им 3 ') Која управо постоји п у случају тач. 2. § 810. гра]). зак. 38 ) Јер може и то да се деси, да је на пр. ка .1Фа доста иевешт своме занату, али му ипак у по неком случају посао испадне за руком. 39 ') Јер и овде је разумно претпоставити, да иринципал иије знао за неспособности својих млађих, пошто ова претпоставка одговара правилу саобраћаја: сваки мајстор узима способнс млађе, живи у увсрењу да су способнп, док се о противпом ие увсри. Ко дакле тврди, да је мајстор знао за неспоспобиост млађих, тај војује против те претпоставке, црпане из саобраћајног живота, и за то на њему лежи терет обарања претпоставке.