Policijski glasnik

СТРАНА 12

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 2

НЕКОЛИКЕ НАПОМЕНЕ о одмеравању ^азне ^од нас у опште, и о досуђивању смртне ^азме.

(СВРШЕТАК) Сад да узмемо други олучај : оптужени за дело из § 155. каз. зак. има две олакшавне околности из та.чке 4. и 7. § 59. (или друге какве две овим законом признате олакшавне околности), а сем тога има и једну отежавну околност из § 65. каз. зак. У овом случају суд је дужан поступити по § 66. каз. зак. то јест учинити компарацију између олакшавајућих околности и утврђене отежавне околности, и тада по своме нахођењу изрећи, да ли сматра да услед признате отежавне околности стоје неокрњене обе признате олакшавне околности, или узима да је једна од њих потрвена утврђеном отежаваном околношћу, и да према томе по §§ 60. и 66. ипак има места примени смртне казне. Наравно да ми сматрамо да оцену ове интензивности при компарацији која се има чинити по § 66. каз. зак. има власт да чини само судећи суд дискреционарно а не и касациони суд. Подобно изложеноме вршиће се компарација и донети одлука о интензивности олакшаваних и отежаваних околности према § 66. каз. зак. и онда, кад се признаду више олакшавајућих и више отежавајућих околности, и о томе не сматрамо за потребно више да говоримо. Оно што сматрамо да је најважније и да уноси забуну у ову ствар, то је случај, кад би се оптужени који нема ни једну отежавну околност из § 65. каз. зак. налазио у идеалном или реалном стицају кажњивих дела. Шта ће онда с њим бити, и може ли се онда на њега применити смртна казна, ако једно од дела које је учинио доноси смртну казну (или ако је учинио више дела, од којих свако доноси смртну казну), а међутим он има две олакшавне околности, које су по помен. § 60. каз. зак. довољне за спуштање смртне казне наказну робије ? Сад, кад би он имао коју оте жавну околност из § 65. каз. зак. онда би се учинила компарација отежавних и олакшавних околности по § 66. каз. зак. и према резултату њеном изрекла би се пресуда. Ну, овде је друго нешто : нема отежаваних околности из § 65. каз. зак. али има стицај, и шта ћемо ту да радимо? Стицај кажњивих дела очевидно повлачи собом отежицу за кривца. Ако узмемо два кривца, као учиниоце истога дела и под истим околностима, те један од њих буде у стицају п другог кога кажњивог дела, то на сваки начин овај други мора да се строже казни. Ово стоји увек без обзира на разне системе о кажњавању стицаја. На сваки начин да се казна у толико више има да пење у колико има више дела у стицају и у колико су та дела по закону више кажњива. Питање је сада, је ли судећи суд законом позван да у изнетоме случају изврши оцену интензивности стицаја кажњивих дела, за која се кривцу суди, да

компарира ону отежицу, коју ои му кривац у казни требао да добије због стицаја, и олакшицу, коју би требало дати због олакшавајућих околности и онда да поступи по § 66. каз. зак. имајући у виду и пропис гл. VI каз. зак.,која говори о стицају. Има г.г. судија, који сматрају да то не може бити. Њихови разлози у главноме се своде на то: да се кривцу, који има две олакшавне околности не може по § 60. каз. зак. досудити смртна казна, кад он нема ни једну отежавну околност из § 65. каз. зак., те да би се компарацијом, овим законом признатих околности по § 66. каз. зак. добио резултат на штету кривца. Што се тиче стицаја, они веле, то је засебан појам и за одмеравање казне на случај стицаја важе прописи засебне главе VI каз. зак. Ми не мислимо овако. Истина да је кажњивост на случај стицаја нарочито прописана у глави VI каз. зак. и по њој ће се по правилу и вршити одмеравање казне. Ну, на случај да се за једно од дела, која су у стицају досуди смртна казна., онда по § 69. т. е) каз. зак. казне за друга дела падају. То значи да се у овоме случају неће ни изрицати казне, које би услед изречене смртне казне и иначе биле илузорне. Међу тим суд мора прво да по закону оцени, може ли кривцу за то дело изрећи смртну казну, кад овај има за то дело, две олакгпавне околности из § 59. каз. зак. По нашем мнењу суд ће и овде имати да цени да ли кривац има две неокрњене олакшавне околности, или су оне потрвене услед отежице, која несумњиво стоји у томе што је кривац у стицају. А очевидно је да ће и при овој компарацији бити од утицаја и интензивност признатих, олакшавних околности и интензивност дела која су у стицају. 6 ) Тако дакле и овде ће се применити § 66. каз. зак., који је по нашем схватању једино меродаван за овај случај. Како ми налазимо, овоме не смета ништа то што је § 66. у гл. V каз. зак. а тек гл. VI садржи пропис о кагкњавању стицаја, пошто у овоме случају неће се ни изрицати казна за сгицај, јер ће казне за сва остала дела пасти према § 69. тач. е.) и према томе има се ценити може ли се досудити смртна казна по пропи-

6 ) Узмимо случај да се кривиц налази у реалном стицају трију дела из § 155. каз. зак. и има по свима делима две олактавне околности из § 59. каз. зак. Ако би се узело противно нашем гделишту, овакав кривац не би се никако могао на смрт осудити, а међутим могао би бити кажњен смрћу онај кривац који је учинио само једно дело из § 155. каз. зак. и има једну отежавну околност из § 65. каз. зак. Лако је појмити да се ово не може као исправно примити. Сад се често дешава да судови увиђају да кривца треба на сваки начин осудити на смртну казну, кад се налази у стицају више тешких злочина, од којих један или више њих доносе смртну казну, на да не би дошли у опреку са § 60. каз. зак., а не решавајући се да узму стицај као отежицу, коју би по § 66. каз. зак. компарирали са двема олакшавним околностима ако би ове биле признате оптуженоме, радије се решавају на то да оптуженом побију једну олакшавну околност и онда га тако могу на смрт да осуде. Обично му побију добро владање^ утврђуђујући да се суд из начина извршења једног или више дела злочина уверио да оптужени није доброг владања.

сима гл. V. каз. зак. Исгина да стицај не претпоставаља појам какве отожавне околности из § 65. каз. зак., већ је засебан појам, но који такође показује да се кривац налази под отежавајућим приликама, јер је учинио више кривичних дела, што на сваки начин може за њега створити много већу отежицу неже ли кад би имао коју од отежавних околности из § 65. каз. зак. Међутим да је стицај околност, која по закону иде на отежицу кривцу, види се и из прописа гл. VI каз. зак. и о томе не може бити сумње. То је наше гледиште о овоме питању. Ну, овде има још једно треће гледиште, по коме се у спорноме случају услед стицаја може досудити смртна казна, али само не по оиим разлозима, које смо ми изнели, већ по другим. Ово гледиште заснива се на тумачењу системе нашега казн. закона. односно кажњавања стицаја или простије на разумевању тхрописа првог одсека другог става § 69. каз. зак. Тај став гласи овако: »Али ако закон доноси робију, заточење и затвор, то кад се више оваквих казни стеку, суд може кривцу спустити казну до оне мере, која је законом одређена за најтеже од његових злочинства или преступлења. за која се осуђује.« Овде се дакле узима,* да кад се суди оптуженоме за више злочинства у реалноме стицају, да се онда има узети за минимум укупне казне — максимум казне за најтеже дело. 7

7 ) Н. Н. оптужен јс због два дела убиства и једног дела покушаја убиства. Првостепени суд прво дело убиства подведе под § 156.1 од., друго дело под § 159., треће дело покушаја под § 156.1 од. у вези са §§ 41. и 44. каз. зак. и оптуженоме сгави у олакшицу само признање т. 7. § 59. каз. зак., а не призна му добро владање зато, нгго је дело из § 159. каз. зак. учинио, кад је био већ у притвору и осуђен од првостепсног суда за прво убиство (види нашу примедбу под бр. 6), па га пресудом од 4-Х-1907. г. ,132741 казни смрћу. Један судија издвојио се и гласао за казну од 20 год. робије зато, што оптуженоме признаје и добро владање, т. 4. § 59. каз. зак., па како вели, он има две олакшавне околности (( то по § 60. каз. зак. има му се досудити робија, пошто реални стицај дела по § 69. каз. зак. не ништи олакшавне околности, већ се само казна сумира )} . Апелациони Суд подвео је прво дело под § 156. II од., и задржао квалиФикацију другог и трећег дела (§ 159. и 156. I од. у. в. с. § 41. и 44.). Признао је оптуженоме добро владање, иоред признања и тако је оптужени сада имао две олакшавне околности из т. 4. и 7. § 59. каз. зак. и реални стицај означених кажњивих дела, § 69. каз. зак. По овако извршеној квалиФикацији, Апелациони Суд својом пресудом од 16. XI 1907. год. бр. 4916. одобрио је поменуту иресуду првостепеног суда. Разлози Апелационог Суда за примену смртне казне у овом случају ови су: (( Смртна казна не може се оптуженоме заменити робијом, у смислу § 60. каз. зак. и ако му Апелациони Суд нризнаје две олакшавне околности горе поменуте, јер се оптужени, коме се суди овде у један пут за више дела злочпнства, налази у реалном стицају, а законска последица тога је: да се казна оптуженоме не" може спустити испод минимума који је према § 69. I став каз. зак. најтежа казна између казни које постоје за дела за која му се суди, и то је овде казна из § 159. каз. зак. који је смртна казна Ђ . Један судија Апелационога Суда одвојио се и гласао за казну од 20 год. робије, позивајући се на пропис §§ 59. т. 4. и 7. и 60. и 69. а. каз. зак. Ову пресуду одобрио је и Касациони Суд, решењем свога II одељења од 8. XII 1907. год. $ 13300, и тако је она постала извршна.