Policijski glasnik

ВРОЈ 34.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 269.

ПОУЧНО-ЗАБАВНИ ДЕО ВИДОКОВИ МЕМОАРИ. (НАСТАВАК) — Идемо у Брест рече уча. — Да, одговори чиновник. Идемо у Брест.. познајем то место... био сам ту као помоћник у 10. полубригади... леп предео, вере ми... не љутим се што ћу га видети. — Има ли тамо каквог задовољства? нита педагог, који ми није правио утисак искусна човека. — Задовољства! зачуди се упитани. — Па да... задовољства... волео бих ако се може имати каквог уживања ако то дозвољавају... — Испочетка храниће вас, одговори упитани мирно... и то добро хранити, неће вам требати по два сата док у чорби ухватите зрно пасуља, а у Тулону вам је за то тербало осам дана. Овде разговор прекиде велика ларма са другог ланца; тукли су три осуђеника: бившег војног комесара Лемјера, чиновника Симона и неког продавца званог »Мали Бродар«, које су оптуживали да су издали њихове другове, и да су осујетили неки затворенички договор. Њих је доставио робијашима неки млад човек. који би био срећа за сликара или глумца, кад би га срео. Са поцепаним зеленим папучама, са ловачком блузом без дугмета, са панталонама од платна које изгледаху да пркосе времену, као капу имао је једну качкету без сунцобрана из које је вирила стара постава. У Бисетру су га звали госиођица., а дознао сам да је он један од оних бедника, који су, навикнути у Паризу на гадну поквареност, налазили у казненом заводу позорницу достојну њихове одвратне похотљивости. — Аргусени дотрчав на ларму не учинише ниједан покрет даизвуку »Малог Вродара" из руку ооуђеника, и он је четврти дан од поласка умро од ових батина, а Ламијер и Симон погинули би такође да се нисам ја умешао; првога сам познавао још у »летећој војсци" где ми је учинио неке услуге. Ја знам, рекох осуђеницима, да је то онај који нам је набавио нужне алате за сечење прозора у »Тврђави«, и од тада га оставише са другим на миру. Ноћ смо провели на слами у капели која тада беше претворена у магацин. Аргусени нас обилазише често да би се уверили да ли који од нас не свира (сече окове) а сутра рано сви смо били на ногама. Прозваше нас, прегледаше нам окове и у 6 сати попеше нас на дугачка кола леђа у леђа, а ноге су нам висиле напоље; били смо покривени ињем и дрхтали смо од зиме. После кратког времена, кад смо стигли у Сен-Сир, свукоше нас голе да би нам прегледали ципеле, чарапе, кошуље, уста, уши, ноздрве и друга још тајнија места. Нису тражили само тестерице у лиманој кутији него и Федер од сата, који је једном осуђенику био довољан па да исече гвожђе за мање од три сахата. Преглед је трајао скоро је-

дан час; чудо је како половини од нас нису носеви и ноге премрзли Предвече натрпаше нас у једну воловску шталу тако збијено, да је тело једнога служило као јастук ономе зањим; замрси ли се ко у свој или комшиски ланац, ударци штапова падаху на њега као киша. Чим смо полегали на оно мало сламе, која је већ слулшла била стоци као простирка звиждање пиштаљке даде нам знак да сваки ћути, и ништа не би прекидало ћутање да аргусени иису прелазили преко наших тела кад је требало сменити шиљбока који је био пред вратима. Вечера нам се састојала из назови чорбе и неколико парчади месапола смрдљивог. Делили су нам у дрвеним чинијама, које су хватале оброк за тридесеторо, а кувар наоружан једном великом варјачом не престајаше да сваком осуђенику који приђе каже : „један, два, три, четири... пружп твоју чинију, лопове!« Вино су нам давали у истим чинијама у којима и чорбу и месо. Затим један аргусен узе пиштаљку, која му висаше о рупицу на блузи, и свирну трипут, па викну: Пазите, лопови! нека сваки одговори са да или не. Јестели ималихлеба? — Да. — Чорбе ? — Да. — меса ? — Да — Внна? — Да... спавајте или се правите да спавате. Међутим на улазу поставише један сто; капетан, помоћник и каплар аргусена поседаше около њега да вечерају, разуме се, бољу вечеру него ми. Ови људи, који су сваки тренутак употребљавали да од осуђеника измаме новац, нису себи ускраћивали нпшта. Штала у овом тренутку представљаше призор гаднији него што се може замислити: на једној страни сто двадесет људи затвореии као обичне животиње у обор одакле је бол прогнао сан, а на другој осам људи страшног изгледа, који једу са апетитом, не губећи ниједног тренутка из очију своје карабине и мотке. Неколико свећица, запаљених о шталски црни зид, бацаху неку ружичасту светлост на ову жалоспу слику, а ћутање није прекидано ничим до тешким јечањем или одјекивањем окова. Нехтевши да туку онако »без разлога«, аргусени су изливали своје расположење над сиротим осуђеницима; на пример, потражили ко воде они повичу »онај ко хоће воде нека подигне руку", а несрећник и несумњајући ништа подигне руку и одмах је под ударцима спушта. Они који су имали по неку цркавицу били су штеђени али таквих је било мало, јер је дуго бављење по затворима исцрпело њихове и иначе слабе изворе. Ова злоупотреба није била једина, која би се имала забележити са пута спровода. Да би на своју корист уштедео на трошковима спровода, капетан је готово увек одређивао један ланац да путује пешице. Тај ланац је био увек од иајздравијих, а то ће рећи, и од најнемирнијих осуђеника: тешко женама које су сретали путом и дућанима куда су пролазили! Жене су најбруталније псовали, а дућане су просто пљачкали за трен ока, као што је био случај у Морле-у код једног ситничара, коме није

остало ни парче шећера, ни један сапун. Питаће се свакојако шта раде чувари док се ово дешава. Чувари су их још само журили не предузимајући ништа стварно да то спрече, јер су знали да ће се на крају крајева они користити од крађе, пошто су осуђеници њима нродавали покрађу или с њима трампили за пиће. — Било је чак пљачкања која су вршена над осуђеницима који су примани уз пут. Обично, чим их окују, њињихови другови их опколе и крали би им оно мало пара што су имали. Далеко од тога да спрече или обуставе кра1)в, аргусени су их још често изазивали, као што сам ја видео да раде са једним бившим жандармом, који је био ушио неколико дуката у своје кожне панталоне. »Ту има мрса" рекли су и за три минута овај грешник остаде без пара. У сличним случајевима жртве су јаукале и позивале у помоћ аргусене, али ови су стизали тек кад је све свршено и да изударају .... оне који су били покрадени. У Рену ови су разбојници опљачкали, у згради где смо требали преноћити, једну милосрдну сестру, која нам беше донела дувана и пара. — Најтеже од ових злоупотреба су ишчезле, али их има још, и тешко их је искоренити по томе, каквим се људима поверава спровод и на који га начин они врше. Наш тешки пут трајао је двадесет четири дана. Дошав у Понта-Лезен затворили су нас у заводски депо, где осуђеници издржаваху као неки карантин дотле, док се не поврате од умора и док се не утврди: да ли не носе какву заразну болест. Чим смо дошли натераше нас по два и два да се оперемо у великим карлицама пуних топле воде; после купања даће нам одело. Као и други и ја сам добио једну црвену кабаницу, два пара ципела и једну зелену капу; на свакој од ових ствари беше написано ОаЈ. 1 ) а на капи је била још једна плочица од блеха, на којој је био утиснут број регистра где смо били уписани. Приликом давања одела оковали су нам ноге, али нас нису везивали заједно. Депо у Понт-а-Лезену био је једна врста болнице, надзиравање није било баш строго. Одмах су ме уверавали да је доста лако побећи из соба и после прескочити спољни зид. Ова обавештења дао ми је неки Блонди, који је већ бежао из затвора у Бресту и надао сам се да се њима користим само сам чекао згодну прилику. Уз пут су нам давали кадкад хлебове који су мерили и по осам кила; идући из Морле-а био сам издубио један од њих и у њему сам носио једну кошуљу, панталоне и џепне мараме: то је била нова торба коју ми нису прегледали. Помоћник Тијер није ме ни био препоручио да ме нарочито пазе, па је чак, кад је дозиао узрок моје казне, рекао, говорећи са комесаром о мени, да са тако мирним људима он би водио спровод као пансионат девојака. Ја пак нисам изазивао никакво неповерење и премишљао сам да извршим мој план. Требало

х ) Робијаш. Нр.