Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

РАДИКАЛНА СТРАНКА НА ВЛАДИ 405

баш сам Краљ Александар, кад му ја министар Ђ. А. Генчић поднео — као домаћину у Двору, за чију је потребу и донесено горње решење — на оцену молбу једнога од власника међу тим имањима: да ли сме зидати нову кућу, или ће остати при законодавном решењу о откупуг Краљ Александар, који и као његов отац, није имао смисла за имовинске прилике, и своје и државне, а још мање за неку естетику Београда, на поднесену му министрову представку, просто је одговорио: „Нека зида!“ Тим је за свагда свршено са проширењем дворског рејона, како онда, тако и данас. Међутим, ни горње законодавно решење није редовним путем опозвато. Оно и данас стоји у важности.

Као друга одлука, приликом допуне закона о Главној Контроли, учинила је утисак на јавно мњење са гледишта рачунске исправности савремених наредбодаваца и рачунополагача. На име, узакоњено је: да Главна Контрола „почиње свој рад са прегледом рачуна од 1896 год. а све рачуне до 31. дец. 1895 како државне тако и општинске, црквене и манастирске, и рачуне, који стоје под надзором државе, прегледаће рачуноиспитачи према наређењу чл. 142—146,“ т. ј. најмљени дневничари и уједно неспособни прегледачи, на дохват, дакле без праве контроле. Сем бегања од рада у Контроли, којој је сада на челу радикал Паја Михаиловић, био је ово атак на правни поредак и заштиту државних и општинских интереса, чему је крајњи резултат забашуривање казни и неправилности,

Но, један је дан, и то при самом закључку рада, посвећен био и спољној политици владиној, у облику одговора на две интерпелације на мин. спољ. послова Ђ. Симића, о српско народним пословима у Турској, од којих је једна била од Г. Гершића и другова радикалаца из већине, а друга од Ст. Ћурчића и другова из опозиције. ' И гко је други интерпелант, од опозиције, изјавио да није задовољан одговором Председника министарства, први интерпелант, не само што је био лично задовољан, већ је предложио и нарочиту резолуцију, као мотивацију за прелаз на дневни ред, у којој се одаје влади свака хвала „за њено неуморно заузимање за наше економске интересе, а посебице за црквено просветна права наше народности у турској царевини“; али уједно и „дубоко жалећи што њени напори у том погледу до сад још нису доведени до испуњења праведних захтева“; а без сумње је на адресу Турске гласио завршетак резолуције, којим Нар. Скупштина изјављује „готовост свих грађана ове земље, да вазда свима силама и жртвама потпомажу владу у њеним напорима и тежњама за остварење наших националних задатака, да стоје чврсто прикупљени под светом заставом наше националне Заветне Мисли“. Наравно, да поред констатовања досадашњег неуспеха владиног и све остало, што је у овој резолуцији садржано, било је розе! Тет, један са свим напразно бачен метак, који, нажалост, није могао више никога да уплаши, па ни Султана и Високу Порту.

И то је све. Јула 12. закључена је Скупштина опет читањем