Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

406 жив. ЖИВАНОВИЋ

указа и сасвим у тишини разишли су се посланици из Београда. Не може бити да се и најпростијем од њих није сама собом наметала мисао: како је пролазна и ништавна слава овога света!

Овај морални притисак на душу Радикалне Странке, сасвим је природно нашао речитог израза одмах сутра дан по закључку Скупштине, у „Одјеку“ (бр. 133, од 18 јула):

„У овој Скупштини има врло много за размишљање, па би се о њој могло и врло много писати... За сада, при закључку овог ванредног сазива, морамо рећи: да је ова Скупштина за Радикалну Странку — и по приликама у којима је постала и по основи на којој је бирана и по свему ономе мимо што је сазвана — једно од највећих пожртвовања, коме се Радикалва Странка до сад подвргла. Бреме, које то пожртвовање представља, може само онаква снага поднети, какву у нас представља Радикална Странка. Радикална је Странка своју дужност у сваком погледу испунила... Сви су догађаји доказали, да није Радикална Странка она, која треба да се каје. Уздајмо се у поучност искуства! ...“

„Одјек“ и нехотице износи Странку, којој је орган и гласило, као у положају неке врсте промашене егзистенције, а у најмању руку промашена успеха и великих нада. А кад је и опозициона штампа наишла на ову околност у дискусији, која се после развила, нарочито са „Српском Заставом“ (бр, 99 и 100 и др.), могла се, после месец дана (13 авг.) читати у „Одјеку и ова, у осталом већ поновљена исповест: „Навели смо, вели орган Рад. Стр. (бр. 147.) у више прилика и разлог, зашто се Радикална Странка одлучила на овакав покушај: одлучила се баш једино с тога, што у овој земљи има људи, који су под именом Либералства и Напредњаштва увек готови да раде што је најнелибералније и најненапредније, само да до власти дођу и да се на њој одрже. Ако у овом има греха и разлога за прекоре, онда и грех и прекор припадају првенствено онима, који тобож траже Устав и Уставност, а као запета пушка готови су, само ако се позову, да владају против народне воље, а то значи мимо Устава и мимо сваку Уставност“.

Зна се већ, да у политичком свету правдање својега тешког положаја евентуалним неваљалством другога кога, увек спада међу последње разлоге, који се могу и смеју навести. У овом пак конкретном случају има и других околности, који овом тврђењу радикалном не дају бар једнострапо за право. Поредак политичког наслеђа, последњих година, стоји обратно, но што га „Одјек“ овим речима жели да представи. Јер знаменитог „Првог Априла“ 1893. Радикали су наследили Либерале, и то по коју цену»! Исто тако, у децембру месецу прошле године, опет су Радикали наследили Напредњаке, који су, по томе, као странка чак и престали постојати. „Првим априлом“ Радикали су санкционисали један редак и јединствен акт владаочев и признали му право преврата = рушења у држеви; а доласком на владу 17. дец. 1896. Радикали су и за своју Странку признали и други чин владаочев: удар од 9. маја 1894. тако и по други пут санкционисали „право“ владаочево на

пе пик

СИ