Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

РАДИКАЛНА СТРАНКА НА ВЛАДИ 407

превргте и рушење у држави. И то су увек чинили Радикали под девизом силе и моћи своје, као Странка, која себе идентификује са нарсдом. Као такови, они су се, у име народа огласили за политику касациону власт, која дели држ. ударе на „добре“ и „лоше“ од којих у прву категорију долазе сви они, који — доводе Радикану Странку на владу. Добацујући сад другим Странкама, да оне :тоје „као запета пушка“, Радикали су увек па и сад заборавили, да такав прекор свом тежином сустиже и њих, и да се, у томе тогледу, Радикали ни мало не разликују од других Странака. Напротив: ако је снага једне Странке ггрантија од самовоље „ото“, онда на Радикале, као Странку свемоћну и бројем и непокојебиву убеђењем — како се бар они сами увек квалификују — утолико већи прекор пада: што они ту снагу нису употребили ја зауставе краљеву самовољу, ако ничим другим, а оно да је својм уздржљивошћу усаме и оставе њеној судби. Место да тако пјинуде владаоца да капитулира пред њима, они су драговољно, к последњи пут за ништавну цену, капитулирали пред њим. И са; су се понова нашли лице у лице са „Великим Александром“, д на себи самима осете, шта све Он може!

Жалоса логика, још жалоснијег политичког морала. Па ипак ми не можео да завршимо овај одељак без жаљења са опште посрвулости, јер ово није више била посрнулост једне Странке, ово је била свремена декаденција целог једног нараштаја, ломљеног и саломљног тако, да је он сад могао бити, и постао је, плен свакога, ко гд се само маши да га има. Радикална Странка, ова без сумње наача од свију осталих, дала је за ових последњих шест месеци, калосна доказа, да није више кадра ни себе саму да одржи, а Кмо ли да има снаге да заустави општи пад, коме је, у пркос пјединачном похвалном одупирању истакнутих и одличних људилз свију Странака па и Радикалне, ишао целокупни

· политички живс у Србији.

Али је јошбило рано говорити о катастрофи. Још је остало поља за експеригнтисање, још је било начина чак и за добро и успешно експериентисање; још је било у земљи људи, који су се могли и жртвовах за добру ствар. И ако се, ређањем разних Влада и Странакал влади, доказала с једне стране њихова слабост, а с друге све ла моћ владаочева, имало се још да се докаже, које је зло од тога двога било веће: или слабост Странака или свемоћ Краљева (ч4 прво и сувише је до сад испало на штету и несрећу самих Стајака, чему ће ово друго, на крају крајева, одвести, то тек имада се види. То је припадало будућности и нико не беше у стљу |то да предскаже, а још мање да погоди. Сем осећања слутње! Па НЕ сад више не беше ништа извесно у Србији. С: беше, па и Странке, на фаталној низбрдици. Јов. Ристић говора, у то време са свом збиљом писцу овог дела: Ово не може обрђо да се сврши, само ја не знам како ће да се сврши! Право једсказање било је у овим речма.

Је ли онда чудо, Дсвак гледаше, и најјачи као и најслабији, да