Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 3, Kraljevsko namesništvo po abdikaciji kralja Milana i prva polovina vladavine kralja Aleksandra I : 1889-1897.

410 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

жаљен са своје домаће зле судбе. Изгледало је даље, како Краљ уме помирити непомирљиве крајности и наћи се са синовљом нежношћу и код оца и код мајке, као и они наизменце код њега. Престали беху бар јавни скандали, који својим пркосом и упорством приређиваху пре неколико година једно другом разведени супрузи, па свет беше и тиме задовољан као обртом на боље. Остало ће, ваљла, време само собом исправити, нарочито, кад се у двору краљевском јави будућа Краљица, која ће својом отменошћу поправити све оно, што је раздор Краља Милана и Наталије за собом оставио... То беху наде народне, то беху искрене жеље и државника и краљевих личних и династичних пријатеља. Само су личне присталице бив. Краља и бив. Краљице и даље вукли свак на своју страну и бранили сваки свога патрона. Аи Краљ Александар имао се задовољити са оним остатком симпатије у народу, у колико их он већ својим до сад почињеним експериментима не беше довео у питање, било код појединаца, било код читавих политичких група.

Више од двадесет дана, остао је Краљ у Бијарицу и тек 99. септембра кренуо се опет за Париз, где га је очекивао Краљ Милан. Краљ је остао и у Паризу десет дана, правећи одатле излете, 25. септембра у Крезо, чувену тополивницу француску, и после посете учињене Председнику републике, увек у пратњи свога оца, октобра 3. крене се Краљ из Париза за Беч. Из Беча стиже се за дванаест сати у Београд. Налазећи се у престоници аустријској, Краљ је био на домаку својој земљи. У Београду су већ осећали његову близину, као и близину Краља Милана.

Почаст тројици представника српске књиге и науке. — Пре но што би прешли на даље завршве догађаје, ваља нам споменути одавања почасти, које су за Радикалне Владе у овој !897. години, учињене имену и спомену тројице Срба, заслужних за српску науку. То су: Доситеј, Вук Караџић и Јосиф Панчић. У мају 0. Г. дана 11-га у присуству Краља, владе, општ. власти и свих научних корпорација, откривен је споменик — статуа! — др. Јосифа Панчића, оца Јестаственице у Србији. То је споменик на догледу Велике Школе, а у суседном врту, на „Великој Пијаци“. Савремени нараштај, чији су скоро сви представници више интелигенције били Панчићеви ђаци, а савременици уопште поштоваоци овога скромног раденика, доктора, професора и саветника, одужио се тако староме Панчићу, који после дуге службе земљи и науци (дошао је у Србију у мају, 1846. године) беше умро 25. фебруара 1888 године и сарањен у старом гробљу у Београду. Писац 0. д. и ако не беше у школи ученик Панчићев, имао је ипак прилику, од 1880—83 год. да стекне његово познанство, идући пред полагање свога професорског испита, по струци биолошкој, у кабинете

: Дело, као и Косовски споменик у Крушевцу, вајара Боке Јовановића.

етан шеза