Povlačenje srpske vojske ka primorju i osnivanje "intendantske baze" u Draču i Skadru

41 онда ће ту бити крај и њеним мукама — стровалиће се правце у смрт, јер нема те силе, која би била у стању да јој на време добаци ма и мрву хлеба, ако је та мрва већ сад, данас 29. Х. 1915. не чека на Косову: Ето, то су оне страшне слутње, од којих се нисмо могли никзко 'отрести за време оне петодневне беспослице — на Рашки.

Кад смо 29. Х. чули да је по Владиној одлуци отпутовао тога дана војни министар преко Митровице, Призрена, Дебра и Битоља у Солун, заједно са начелвиком економског оделења, ради спреме интендантске базе, онда смо и с нашом слутњом били потпуно на чисто.

Спутани стицајем несрећних прилика употребисмо још једини и последњи покушај са Рашке, не бисмо ли сазнали: на шта још можемо сигурно рачунати. У томе циљу упутисмо у косовску обласну интендантуру једно поуздано и окретно интендантско лице (вишег интенд. Косту Марковића) да се за рачун главне интендантуре упозна са тсањем там. интендантских слагалиш. та и са издашношћу теренских извора, као јединих и последњих средстава који нам за исхрану војске стојаху за расположењу. У исто време стависмо му у дужпост да, зависно од нађена стања, предузме најхитније и најенергичније мере, да се косовска теренска база исцрле до могућих граница, а прибрана средства прикупе првенствено у призренско, сухоречко и приштинско слагалиште, а мањим делом и у митровичко, како би се на тај начин исхрана војске осигурала за што дужи број дана. И, с обзиром на убрзане оперативне прилике и на растројена подвозна средства, ипак је у томе погледу учињено онолико, колико се у оним очајним часовима очекивати могло.

Кад овај изненадни одлазак Министра војног са Рашке у Солун доведемо у везу с оном писменом ави.