Povlačenje srpske vojske ka primorju i osnivanje "intendantske baze" u Draču i Skadru

„42,

зом председника владе Врховној Команди о притицању у помоћ солунске савезничке војске и да обе ове вести падају скоро једновремено на Рашки, онда се морало ма и нехотице закључити, да је Влада у ту савезничку помоћ сигурно веровала, чим дакле није припремила, или није могла на време припремити интендантску базу на Косову: Бе

Уперно веровање чак и крајем октобра у оно, што се ни у почетку септембра, кад је ситуација код нас била као поручена, није могло остварити, могло је би: ти једино на штету нашег самоопредељења.

Нама је било загонетно, како се могло веровати у долазак те савезничке помоћи и крајем октобра, кад нас је Макензену то доба био закрилио са 6 аустро-немачких корпуса и са 2 бугарске армије (или укупно са око 24 дивизије) и потпуно одсекао нас од савезничке војске, а ова опет нејачка да се са 20—25.000 људи, колико је тада била јака, пробије кроз три бугарске дивизије и да нама прискочи у помоћ»

Ослањање на неизвршива обећања, потиснуло је сасвим у позадину животно питање наше војске, — питање њеног издржавања.

У земљи немадосмо довољно хране (увозили смо је из Русије), нити би је, да смо је баш и довољно имади, могли собом понети; јер, залажењем у планинске пределе, немадосмо ни добрих сувопутних комуникација, ни солидних транспортних средстава. Требало ју је дакле на време набавити из иностранства, али како н којим путемг Главну комуникациону артерију, железничку пругу Ниш-Скопље-Солун изгубисмо 3. Хо пале њом једновремено и другу споредну, сувопутну и врлетну Скопље-Тетово-Кичево-Битољ. Трећу, Призрен-Дебар-Струга-Битољ, и четврту: Митровица-Пећ-РожајАндријевица неоспособисмо за употребу, те немадосмо никаквих веза са савезницима баш онда, кад нам је та