Pozorište

биле доста чисто српски, и зна ве да је у њих писао и сам Вук, Али је још већа грехота, што су те и таке новине престале за нас баш онда, кад су нам највише требале, у оно одеудно време, кад их је требало из ока из бока покренути и створити, све да их донде ни имали нисмо, Овако нас је затекла знаменита у Угарској новесници година 1825, без и једног листа, и били смо политично неми на оној страни све до г, 1838. кад емо опет почели за невољу да натуцамо, где је већ у велике требало да знамо роворити. Ни ова нас несрећа не би снашла била, да смо имали већу народну интелигенцију, јер бисмо е њоме имали и већу читалачку публику за новине, ; Политичног живота никаквог имали нисмо, дакле и никакве прилике, да нам се језик било пиемено у канцеларијама, било устмено у па рламентарним дебатама, дотера и изобрази. — Што је год било канцеларија у нашем народу, еве су биле или у рукама или под упливом свештенства, и ту се радило само славенски, као што је на жалост јоши дан данас славенски језик пословни језик свију тамошњих конзисторија, манастира, протопопетва, парохија, ит, де покрај свега тога, што је овде; у тако

исто православној Србији у свима тим |

пословима славенски језик већ одавна замењен срнеким! — Место парламентарних дебата имали смо само предике у црквама, и орације разне врете; али то све беше по правилима „риторике“ славенбки или славеносрпски израђено, на памет научено и приликом каквих „торжествованија“ просто „одрецитирано,“

Ето толишно смо имали помоћи за развитак народног језика од, 1790. до 1825. у школи, кЊижевности, журналистици, канцеларији и јавним говорницима,

дће л много бити, ако повле овог додам, да би српеко позориште, — да смо га којом врећом имали већ у првим годинама овога. столећа, па да је оно могло бити рекрутовано из млађе наше интелигенције, и да се радња његова до данас није прекидала, — да би велим, српско позориште у овом времену учинило више за језик и народност, него сви горњи фактори скупа» Оће 2 много бити, ако кажем, да се сла-

венски језик. на српској позорници не би смео ни помолити, а бин славеносрбског језика оданде на скоро тако нестало, као да га никад ни било није2 Неприродан овакав крпеж могао се дуго одржати у писму. у књизи, у канцеларији, у китњастим орацијама: али на позорници, рде влада жива рече где се црта живот, где треба да се изразе људске страсти, речју, где се не трпи ништа неприродно, ту се не би могао дуго скрасити, Ако би се неко времетратедија и разметаланеприродним тим накитом : штаљива и позоришна игра за цело би пробила лед, и неупутно „елавенисање“ постало би на скоро у публици предмет подемеја, а не подражавања, Ова „Фаланга“ интелигентних и патриотских тлумаца могла је бити Вуку од неописане потребе у његовом реформаторском раду; она би ширила његове идеје по свему народу, по свима сталежима, и што је најглавније, повукла би за еобом сав млађи нараштај; и прелом. који се у вњижевноети нашој у корист српскога језика догодио истом г, 1847. догддио би се онда у двадесет или тридесет година раније, дакле или пре т, 1825 или наскоро за њом!

А то је главно, Да је којом срећом тако испало, сад би смо у свему друкчије стојали, До т, 1825. није ни Мађарима много боље иило, дни су до душе поштеђени били од онаке борбе, каква св у нас морала водити против славеноериоства. Али им католичко свештенство и више и ниже беше полатињено; ева виша аристократија понемчена: скоро у свима већим варошима, немачки елеменат у превази; ева трговина у рукама немађарским; дипломатски језик латински, уједно и језик наставе у евима средњим и вишим школама; број писаца мален; журналистика слаба; читалачка публика малена: интерес за јавне ствари слаб; од дужег времена никаквих земаљских сабора; опасност, да ће се од горе нокосити и последњи остатци муниципалног живота — жупаније,

Тако беше до г, 1825, Али од ове године настаде у њих важан обрт. На земаском сабору г, 1825. први пут проговори њиова опозиција, и доби уверење од горе, да се земаљски закони неће више вређати,

(Наставиће се.)

~ ~ а Оба 9 Пе –

Уа