Pravda, 11. 04. 1936., str. 61

П Р А В Д А

16- IV-36

Вештино бити пациент ОПХОЂЕЊЕ СА ЛЕКАРИМ А И ПОСЕТИОЦИМА У БОЛ НИЦИ РАСМАТРАЊЕ ЈЕДНОГ УГЛЕДНОГ МЕДИЦИНСКОГ СТРУЧ ЉАКА

Један угледан бечки лекар пише о овој занимљивој теми у једном лекарском часопису. 1. Нема сумње, није лака ствар Лити болесник, али сви морамо ис крено признати, да ни лекару ниЈе лако, што је његова професија једна од најтежих, најнепријатнијих професија и пуна одговорности. Успешно лечење болесника за виси од многих важних чињеница. Не зависи оно само од тачне диагнозе и правилно примењеног лека, већ и од самог болесниковог опхођења према лекару, болничком особљу и свима лицима са којима за време лечења долази у до дир. Често и само оздрављење у великој мери зависи од тога како св пациент за време болести опхо дио са својом околином. Георо Келер је недавно објавио у Цириху веома поучну књигу под насловом „Сестре, лекари и Гациенти". Поводом те књиге жеАео бих н своје мишљење, засновано на дугогодишњем лекарском искуству, да изнесем. Сасвим је природно да се само онај болесник може надати брзом и сигурном оздрављењу, који уме да се опходи са лекарем, болничарима, својим сапациентима и најзад и самим собом. Права је вештина бити добар пациент, стрпљив и филозоф у исто време, који уме да савлада се бе и не буде досадан оним који се труде око његовог лечења. Долазак у болницу 1,3 Кад болесник прекорачи праг болнице, санаториума или приват иог лечилишта, ради операције, ле чња или посматрања, он мооа Гити начисто с једном чињеницом: у болници је потпуно ирелевантно шта је он напољу, у животу, да ли је министар, сенатор, банкар, трговац или обичан фабрички радник. Он је постао болесник и ништа више. То се примећује већ и

по држању главне болничарке кој& дочекује новог пациента. Она Је пријатељски расположена, али ге не осмехује. Она с пуно обзира поступа са болесником, а ако види да има са пацнентом почетником посла, она га опсежно поучава како има да се понаша у болници. Она обично предаје пациента гестри из одељење коме је он до дељен. Човек инстинктивно осети да ли је та сестра добра жена, има ли срца и увиђавности, хо ће ли бити заиста добра болничар ка. Ако нас она упита шта нам фали, не смемо одмах читаву дугачку историју наше болести са својим биографским подацима испричати. За то има времена и доц ш:је. Прва ствар је да болесник доспе у постељу, пошто је добио болничко одело. У скромној и монотоној болнич кој соби не треба болесника ништа да онерасположи и испуни мож да страхом. Бели зидови су потре бни из хигијенских разлога. Табла за бележење температуре је у интересу здравља болесниковог. У ту таблу болесник не треба стално да гледа и да због незнатог повишења температуре разбија своју главу и мучи се страшним мислима. Чим постанеш мало иску снији пациент, ти ћеш и сам увидетн колико си се смешно и незгодно понашао као почетник у болници. Пре него што би болест кренула на горе или се јавила било какве компликације, ради сигурности, треба болничарки дати своју куКну адресу, евентуално број телефона и друге податке о себи. То је нарочито важно за теже болес нике. Читати и разговарати за вре ме лежања у постељи не треба. зев ако лекар то дозволи.

I Изу:

Реиорди у царству инсената Мрави имају најсавршспије органиаован друштвени жавот Људн немају разлога много да се хвале својим техничким откриКима и социалним тековииама, као неким својим оригиналним открићем, јер све што људи данас на том пољу имају, постоји, у другој форми, али у истој суштини, всК давно код мно гих сиКушних инсеката. Познато је, например, да мрави нмају најсавршеније организован друштвени живот међу свима животињама. Они су уједно и највреднија жива бића која уопште постоје. Истрајни су, брзи н способни за дивовске грађевнне. Према извештајима истраживача жнвота инсеката, у Африци су нађени мравињаци, лепо нзграђенн у висинн од 12 метара. Узевши људске димензије, овај мравнњак је раван највећсм америчком облакодеру. Има међу инсектима и тако снажних, који би се по својој телесној снази, наравно у релативном смислу, могли такмичити са најснажнијим рвачима и боксерима тешке категорије. Има буба које могу далеко већи терет да подигну него што износи тежина њиховог сопственог тела. Не само рекорд у истрајности, вредности, снази и вештинн, већ и рекорд у брзини држе инсекти и у томе су првн у целокупном царству живих бића. Паук је рекордер у брзнни. Он лако преваљује стоструку даљину према дужини свога тела за једну секунду. Паукова брзина износи, у поређењу са брзином аутомобила, најбржих тркачких, 1000 километара на сат. Бува је нојбољн скакач у животињском царству. Кад би човек могао да скаче интензитетом буве, он би био у стњау да прескочи вишеспратну зграду. А бува је и снажна. ЈЊеном снагом човек би могао да понесе дугачку и 300 килограма тешку греду. УЧЕНИЦИ ПАМЕТНИЈИ од УЧИТЕЉА? — У аустралиској вароши Сиднеју извршен је недавно један интересантан опит. По наредби министра просвете сви професори средњих школа, који су већ дуже од десет година у служби имају се подвргнути новим испитима, да се утврди колико су попустили у свом наставничком знању. Од дванаест профссора изведених пред испит у Сиднеју, само један је са успехом положио поновни професорскн испит. Сви други су показали прилично велико незнање...

БОГАТАШ Човек који је спреман да жртвује Пнднскн набоб Ранџидас Бајорија Бечки лист „Најес Винер Журнал" објављује од свог дописника из Калкуте Џ. Мура овај занимљив извештај. Индиски богаташ Ранџидас Бајорија — како су сви индиски листови већ у више махова јављали -- већ пуне две године не спава. Он је поседник огромног имања, ;едан од најбогатијих људи Индије, ужива велики углед и код Р нглеза, а пуно име му гласи: Рај Вагадур Ранџидас Бајорија. Трговац је у самој Калкути. Он је понудио половину своје имовине ономе ко му буде дао сигуран лек г.ротив несанице, којим би се спасао страшног двогодишњег бдења. До сада су се многи већ јављали и нудили Бајорији разне лекове и средства, али жељени сан није дошао. Обраћао се најчувенијим лекарима и специалистима, али они ни су могли утврдити ни узрок његове несанице ни наћи лек против тог зла. Изгледа, по свему, да је Оогати трговац из Калкуте, претрпео неки тежак поремећај у мозгу. Пуне две године Бајорија није још ока заклопио. Пре извесног времена, Бајорија је преко свију инднских и многих енглеских листова упутио апел о«ајања свима људима, који би му могли помоћи. Он је преко огласа у новинама обећао 2000 фунти стерлинга (око пола милиона динара) ономе ко му буде пружио сигуран лек против грозне несаиице. Сасвим је природно да је ~дзив на овај оглас био огроман. Многи Индуси су Бајорији нудили своја чаробна гатарска средгтва, лекари су му предложили разне методе лечења, а психиатри су помоћу хипнозе покушали да га успавају. Али све је до данас остало без резултата. Богати трговац из Калкуте покушао је до сада неколико стотина лекова, али му ниједан није помогао. Ништа му до сада ннје могло донети жељени, слатки и опојни сан. Једног дана добио је Бајорија

СНА

читаву имовину за ноћни одмор не може већ две године да спава из Мексика поштом пакет и једно писмо, које му је послала једна дама. Она му шаље сигурно средство за успављивање, то средство досада још ни у једном случају није остало без успеха. То је био неки стари народни индијански *ек против несанице. Ранџидас Бајорија је, дакле, по кушао и с овим индијанским средством. Али дејства није било. После тога Бајорија се решио на последњи, очајни корак. Он је упутио апел свима лекарима и надрилекарима и гатарима света. „Помозите ми да само за једну ноћ стечем мира и једну ноћ проспавам! За то ћу дати половину свога богатства!" Нема сумње да ће се на овај апел трговца из Калкуте опет јавити људи из свију крајева света и понудити му своје лекове против несанице. Али да ли ће ико од њих успети да пружи Бајорији ого што толико тражи и за што је сада одлучио да да половину сво1а богатства, неколико десетина милиона динара? Нада не изгледа велика, изузев ако се деси неко велико чудо. Иначе, само смрт ће спасти овог мученнка од грозног неспавања...

ЗАШТО ПЛАЧУ ОДОЈЧАД? — Занимљиво откриће на пољу дојења мале деце направио је професор универзитета Пенсилванија др. Лисл А. Чемберс. Он је већ раније тврдио да одојчад плачу махом услед болова које изазивају поремећаји у варењу материног млека. Др. Чемберс је опитима утврдио да се на варење млека код деце може повољно утицати јаким ритмнчким потресима ,као пгго су и таласи звука. Ти таласи убрзавају и олакшавају варење млека код одојчади. Др. Чемберс смтра на основу тог открића да деца зато плачу, да би својим плачем — који су такође ритмички таласи звука — повољно утицали на варење. Овде се. дакле, сама природа постарала о једној заштити дечјег здравља.

НОВИ РОМАН „ПРАВДЕ*

Роман од Ј. ВАЈДЕРТА Сорупцћ! ђу Ногп-Уег1а2, ВегПп апс! РгаусЈа

23 — Из свега што си ми испричао, приметио је сада Степан, види се да смо ми у трагу лопова уоји је украо документе правог Василија Саркова? А сасвим је сигурно да ћемо и код оне друге двојице, који су у друштву тог лажног Василија Саркова, наћи украдене документе других угледних совјетских функционера... — Па шта би ти урадио с том тројицом, који изгледа да су опасни пустолови? — Шта бих радио, питаш ме? Ухапсио бих сву тројицу, то је бар јасно! Они то заслужују већ и због крађе докумената, а ко зна какву још кривицу вуку на својим леђима... — Да, да, али у тој ствари треСа опрезно поступити. Све треба Лроверити, Степане. Ја сам имена

оне тројице добро упамтио. Василиј Сарков, Пјотр Каљин и Митаило Миркович, рекли су ми оки. Позови телефоном полицију и провери да ли су људи под именима поднели пријаве за крађу својих докумената... Степан Салопчин је подигао телефонску слушалицу н већ неколико минута доцније знао је тачно све. Сва три именована лиаа су поднела пријаву московској полицији да су им документи украдени овог вечера на Црвеном Тргу- . — Ето, Грегоре, рекао је Степан. Сад знаш све! Не сме човек веровати увек људима са поверљивим и симпатичним изгледом! Грегор Станович је мрзовољно вртео главом. — Што више размишљам о целој ствари, све чуднији изгледају ми та три младића са којима сам се у Васиљевскаји срео... Шта ли они траже у Кодемском, па још при том служе се лажним хартијама? Тај лажни Сарков ми је рекао да жели да посети своје родитеље... Степане, ствар почиње да буде сумњива... — Ако хоћеш да прихватиш мој савет, то ћемо сада обојица отићи другу Љамшинском и целу ствар му испричати. Пристајеш ли? — Наравно! промрмљао је Ста нович мрзовољним гласом. Узео је шешир и капут и они су изишли. После неколико минута њихов ауто се зауставио пред зградом полициске управе. Степан Салопчин је био секретар и пријатељ претседника полиције Љамшинског. Он је без г;ријаве прошао кроз чекаоницу и ушао у гаефову собу,.

Кад су Степан и Грегор ушли у Љамшинскову собу, пред њим, онажним, прилично негованим мушкарцем, стајао је један веома елегантно одевен господин и једна дама средњих година. По њиховој спољашности могло се лако закључити да они нису били Руси. Младић је био веома антипатичан и типичан енглески илн амерички сноб. Дама није била ружна, имала је лепу кестењасту косу, крупне и тамне очи и веома румене усне. Степан и Грегор су застали као укопани. Незграпни Љамшински није скидао ока са стране даме и тек много доцније приметио присуство својих пријатеља Салопчина и Становича. Најзад се ипак сетио да их упозна са страном дамом и младићем. Они гу знали да је Љамшински велики Дон Жуан и да трчи за сваком женом. Сада су приметили да је стари полициски лав сав аанет лепом странкињом. — Мис Мери Перт и мистер Цим Холд из Сан-Франциска, Грегор Станович и Степан Салоп чин, владини функционери, претставио их је Љамшински. Џими Холд се по свом обичају правио као да га нимало не интересују људи, који су малочас наишли. За то време Љамшински је објашњавао Становичу и Салопчину: — Мис Перт и мистер Холд су због једне веома тугаљиве ствари авионом дошли ив Сан-Франциспа у Москву. Ствар је од велике важности. Љамшински јв говорио течно енглески, д Степав ■ Грегод су

доста разумевали, тако да се разговор водио до краја на енглеском. — Они су дошли, наставио је Љамшински, у вези са оним прекоокеанским летом, знате, онај амерички авион што је пао у Москви... Степан и Грегор су с највећим чуђењем слушали речи претседника полиције. Кад су њих двоје чак из Сан-Франциска авионом дошли у Москву, онда је то сасвим сигурно веома важна и озбиљна ствар. Љамшински је замолио Џими Холда да исприча Степану и Грегору како се ствар догодила. Холд је испричао све што је знао, па је навео да су три авијатичара течно говорили руски, вероватно су Руси, који су због неког аакопаног блага предузели оЕај смелн лет чак у Русију. На питање претседника полипије да ли зна како се зову, он је умео да каже само њихова американска имена. Затим је Џими Холд предао Љамшинском једну савијену цедуљу, а то је била она мала географ ска карта, коју је Холд нашао у хангару на аеродрому, кад је Еди Перт већ био одлетео са „Морнуг Дауном" и неприметно је стрпао у џеп да га полициски ко месар не види. Љамшински је развио комадић хартије и ставио га на сто. То је била, мала али веома тачно израђена географска карта, на којој је пут био обележен црвеном оловком. — Хм, хм, мрмљао је претседник полиције. X, полазак је из Москве, па пут води преко,

Јарослава до Вологде. Он је прелазио прстом преко црвене линије. — Васиљевскаја, Кодемски... — Кодемски, хм, Кодемски? Ви сте говорили о неком закопаном благу, ако се не варам? упитао је Љамшински обраћајући се сада Џиму Холду. Кодемски? У Кодемском су у своје време заиста трагали за неким сакривеним благом, али до данас се томе благу није могло ући у траг-.- Ви сте м>и рекли да су та тројица говорили гечно руски. Гром и пакао! узвикнуо је сада претседник полиције и снажно ударио песницом о сто. Ја мислим да ће то бити сјајан лов! Смео бих руку ставити у ватру да су они Руси, Белоруси, емиграЈНти, који су за време револуције издали отаџбину! Ни највећа мучења нису за те људе довољно строга казна! И колика смелост од њих! Утудили су се да дођу у Русију! Н)егово лице добило је сада ђаволски, фанатичан изглед. Он је више викао него што је говорио и љутито је размахивао рукама. Али убрзо се опет прибрао и био поново господар својих живацаГрегор Станович није могао даље да се уздржи и он је упитао Љамшинског: — Ти си малочас поменуо Ва сиљевскају, друже? — Васиљевскаја? Да, она је обележена на мапи! рекао је Љамшински и показао прстом на цедуљу— Наставиће се