Prosvetne i političke prilike u južnim srpskim oblastima u XIX v. : (do srpsko turskih ratova 1876-78)

ПРОСВЕТНЕ И ПОЛИТИЧКЕ ПРИЛИКЕ 417

С. Стеблево') — Први учитељ био је Трифун Домозетовић родом из с. Јабланице. Трифун је учио школу у Боровцу. У Стеблеву је учитељевао до 1873 г. Те године је примио школу Кузман Баџовић, и учитељевао до 1875 г.

С. Себиште — У овом селу отворена је школа 1873 год. Учитељ је био поп Јован Трендовић. Свршио је био „Богословију“ у Скадру.

И у Голом Брду су све школе радиле до свршетка Српскотурских ратова.)

Дебарска Област — Поред тога, што је нова српска књига била јако продрла у Дебарску Област, још од 1800 четрдесетих година (в. одељ. Ш), и што је, у саму дебарску школу, била продрла још од половине ХЛХ в., чисто српска школа, модернога метода, отворена је у ту тек 1867 г. Година 1800 шездесетих, главни учитељ у Дебру био је Тафа Димитријевић) за његово време била је, првипут, и Марија Вујић, а чисту српску наставу завео је у дебарској школи учитељ Петар Максимовић. Он је био родом из Босне. Био је свршио у Београду Богословију. У Дебар га је одвео Ђорђе Шуменковић. Тамо га је прихватио владика Партеније, и Максимовићева се школа брзо прочула. Максимовић је у Дебру остао све до 1878 г. Те године је, Коста Шуменковић, постигао с митрополитом Партенијем споразум, да се у Дебру отвори и нижа гимназија. Тога ради су, из села Боровца, преместили у

7) Ив. Иванић (на пом. м. с. 282) погрешно је забележио да је Стеблево у Горњем Дебру; оно је у Голом Брду.

=) Већина школа у Дримколу и у Голом Брду, које су престале радити са свршетком Српско-турских ратова 1876—78, поново су биле отворене, неке после паузе две три, а некс и после 7—8 година. Те су школе биле поново отворене инициативом самих дримколаца. Од постанка свога, 1886 г., помогло: је дримколце у томе и Друштво Св. Саве. — Откако је образовано Друштво (Св. Саве у Београду, и са отварањем Са. Савске школе у Београду, која је спремила неколико одличних радника учитеља, почеле се нагло отварати наше школе, тако, да је запретила опасност бугарској пропаганди. Али, Бугари су успели, да сузбију напредовање наших школа потплаћивањем тадањег валије у Битољу Фајик паше, који, не само што није допуштао отварање нових школа, већ је забранио рад и школама, које су постојале дуже време. Најенергичнији рад дримколских учитеља убедио је турске власти, да им допусти да слободно раде по својим школама и тако докажу, да је Дримкол предњачио и у обнављању наших школа после ратова 1876—1878, као и при отварању пре поменутих ратова (Писмо проше М. Шуменковића од 16 априла 1925 г.).

ПРОСВЕТНЕ И ПОЛИТИЧКЕ ПРИЛИКЕ 27