Prosvetni glasnik

258

0 НЕБЕСНИИ ТЕЛИМА

шарлатани и надрикњиге нескромни. Ва једног астронома (који се звао Њутон ) причају, кад год је поменуо име Бог, он је скинуо капу. Сунце и ова његова околина — планете и месеци — образују за се једну задругу, једно јато, једну Сунчану систему. Са другим звездама нема ова наша гомила звезда савршено никакве — бар видљиве и ириметне — свезе. Оне су све од нас далеко. Но сунце наше и земља и остале планете имају од времена на време и своје госте, нека небеска тела, која нису нама редовно на догледу, а својом чудесношћу и ликом, кад нам се јаве — бацају нас у бригу : То су нам иозн&те реиате звезде. Облик репатих звезда, бар одраслијима биће познат. Они имају нанред једно „језгро," које се зове „глава," а за њим једну сјајну власуљу — реп. Глава је увек обрнута — кад комета наступа — к сунцу, реп од сунца. Но има комета и са ио два, реиа. Ми се бојимо доласка ових лепих небеских тела. Ва њих велимо да они предсказују рат — што није ниуколико истина. Рат је чисто замаљска и људска размирица и комете имају ту толико исто утицаја колико и облак на рат тица. Репате звезде дођу с бока; попримакну се сунцу, обиђу га и оду даље. Некима је прорачуњено доба повратка, а некима се не зна ни из ког су завичаја дошли, — тако су из далека ! ни куда ће кад се почну враћати, ни кад ће опет доћи. Да ли комете — како се репате звезде по књишки зову — припадају сада поменутој сунчаној системи или не, или да ли је њихова главна средина (као ово планетама сунце) неко друго далеко тело, а оне нама долазе случајно, — то се не зна■ Зна се то, да су комете врло велика, ама растресита, прахолика тела, кроз која се ировиде друге звезде. Но имамо ми и других изнена^ења из горњег света, која, кад се о њима човек размисли, још више изненађавају, но и репате звезде. На име , Често из неба, дању или ноћу јаком хуком иада на земљу врело камење. Оно је било си* Види Минералогија од Ј. Пецића стр. 55. После овог предавања а о овим српским метеорима на но се. Књижица се зове : «Соко~1

гурно хладно, но у пролазу кроз ваздух, тарући се, исто као ђуле од топа — усија се. Овако камење или гвожђе падало је на много места. Године 1811 19. Сеитембра, грађани села Шарбановца и варошице Бање и околине (у алексиначкоме округуј бил\1 су изненађени*) оваквим камењем. Један је од њих био тежак (онај код Шарбановца) 40*960 килограма — т. ј. 32. оке — ; дру г и (онај што је пао у бањским виноградима) био је тежак 19*200 килограма — 15 ока. — Камење је виђено кад је пало, покупљено и ено га већик делом се налази у Београду у кабинету наше велике школе. Нешто од тога послато је у Берлин и ја сам тамо видео. Камен је изнутра као сваки камен, мешовита састава, с поља мало очадио, како је мало огорео кад је бијо усијан. На много места падало је и пада овако камење или и гвожђе. Кад тако што падне, то се зове метеор или а еролит. Има прилика где у лету пукне, да неки јек и — нестане га сагори. Ова друга врста биће другојачијег, сажижљивог састава. Кад оно севне небом у висини, нролети и нестане . . . . а ми шанемо не пто (н. пр, „бежи за трн и за грм") и верујемо да је утекао неки роб од силеџијске руке — онда је више нас прошао метеор, али је уграбио и отео се зеиљи и одлетио даље својим путем Од куда ово врело камењо — или метеори — долазе, да ли су какве звезде из ближе или даље, да ли од какве развејане репате звезде, да ли су они, ти каменови, осуђени да сами за се броде кроз пространа небеса, па се у путу своме сусретну са земљом, те их она као превелико тело привуче на се, то се не зна : за нас је све то загонетка, тешка загонетка Но они су видљиви и оиииајеми знаци да је и тај други свет, као што и напред рекосмо, сличан ио саставу своме нашој земљи , јер у метеорима нам нада оно што и ми на земљи имамо: гвожђе, никл (метал), Фосшор иа и знаке живота, али знаке, које само хемичари за такве припознају, јер нама метеори не доносе ни који зуб, ни перо од тице, ни краљуш од рибе —- но само неку угљеотпечатано је једно врло опширно предавање о метеорима у опште ? ања» и т. д. од г. проФ. Др. Панчића.