Prosvetni glasnik

142

УПЛИВ ДНЕВНЕ И ВЕШТЛЧКЕ СВЕТЛОСТИ

јаноети и растура, од немира, од лењосги, од свађе и тужаба. Рад развија.. Рад угушује све рђаве навике, а навикава на рад. Рад прави од мајмуна, озбиљнога радника. Рад је свемоћан, и навикава на свако добро, а најбоље чува од свакога зла.. . Говор и прича, забавља. Најзанимљивији разговорвише је нека духовна забава но стварна и озбиљна насгава. . , Задавање и преслишавање старинско, сва „поученија". „наравоученија", „методичка" и „катехетичка" разглаголстнија,и сувигае ревносни новајлиски ,разговори",нису нигата друго, но млаћење празне сламе, средства за раеејавање, и, у најбољем случају опет само духовна забава. .. Јасам арво ; наставаје друго. Кад самја цео инајгора настава ићи ће добро. Кад сам ја ненотпун, бирам наставу бољу. И ако ми кад рад не ваљадне бага нигата, онда знам да нисам ваљао ни ја ни настава. А то мст дисциилина каже. Она онда одма као жива у гермометру пође гбре — идеалу, или доле — у прагаину. По њој ја сазнам одма каки сам ја а кака ми је настава. И тако увек видим где је чвор, и знам како ћу да га раздрегаим 1 ) — Поправи тебе и поправи наставу, па си поправио и дисциплину и све! (тако велим самоме себи). Кад говорим о мени, онда имам да кажем јога негато. Од свих сила гато су ми стављене на раеположење ја имам једну једину силу и та ми је сила око. Моја је сва моћ у оку. Око, ова слика дугаина, ово огледало унутрагањости, овај израз свих ' Ако ебла влада, ако деца мирују из стр&, ако се ред одржава под морање : онда дисциплина није термометар. И онда учитељ нема учитеља.

особина човечијих, овај командант срдаца и предмет толиких романа и узрок толаких добара и зала, ово „светлило света,"... оно и наређује, и брани, и опомиње, и учи, и кара, и одвраћа, и одобрава, и храбри, и мрзи, и воли и влада и оживљује, и казни и награђује,. .. оно спасава и разекја; оно васпитава. . . Е благо ономе бистроме, свежем, и чилом оку, које све види \ Оно истера све гато не ваља, а унесе мир и добро. Оно етвори „ваздух у коме све напредује осем греха", гато вели Жан Пол, и од гаколе направи рај. Благо чак и ономе, који ово уме да гатудира, иможе! Јер према данагањем и доданага њем мртвилу гаколском 1 , одвојеноети духа од (објективног света) ствари и живота, неразвијености и затворености чула, неупућености на нримећавање и разгледање евега, ово бага није лако, а по неком јадпику, коме је дух убијен и узет, и немогуће. Овде ја молим за једну ствар. Нећу ја да кажем да ја могу и умем сотр1е!етеп1. И ја сам лист с нагае горе, и ја сам Фабрикат нагаих машина. И ја сам производ мртвила и механизма. И мени лете по ваздуху нејаене слике мојих представа и појмова. И мени је све знање зачепркано, и збијено у неку тесну предгратку у лубањи. И моје су очи мало ексцентрисане, разрбке, и пуштене да блуде као јесења магла по долини. Али ја ово видим, и морам свој орган да лечим и дотерујем, навикавам и васпитагам. Ми донесемо у школу очи голубове; гакола нам их узме, па нам да очи кравље; сад ми морамо кравље да трампимо за змине и соколове. И благо ономе, ко то рано учини!. .. .

УП.ЛИВ ДПЕИНЕ И ВЕШТАЧКП СВЕТЛОСТК ИА ВИЂЕЊЕ

„Светлост је прва стихија човекова на земљи; помоћу ње може човек у једно исто време и да се одвоји од спољагањег света и да ступи са њим у додир. Светлосг — та невидљива свеза која веже човека са свима ближњим и даљим предметима јесте онај невидљиви пут, по коме дух човечији прелеће од једног предмета ка другом. Само помоћу светлости човек зна за неизмерне даљине

светских просторија, и за богатства, разноликоети облика и узајамне одноее предмета око себе" (Шлајден). Велики значај те стихије раширио се нарочито од оног времена, од кад је човек изучив услове њеног постајања, развио и уеавршио методе вештачког осветлења. Одавна се знало за вештачко осветлење, али тек у најновије доба, узети су зб"љски у обзир сви услови; под којима светлост