Prosvetni glasnik

НА1ЧНАД

X Р О Н И К А

483

гледа као срп, тај срп свршавао оштрим врховима; међу тим примећено је да се један рог (јужни) не сврши у шиљак него изгледа као да је преломљен. Из тога се изводи, да је код тог рога предео узвишен и брдовит и бацајући сенку на извесни део рога чини те рог не може да буде оштар него затупљен и као преломљен. Што је најглавније, тај рог не остаје увек такав него се мења и после извесног времена буде она кав исти као и пре тога; то јасно показује да се Меркур окреће око себе самог, те отуда оно мењање облика тога рога. Према томе израчунато је у први мах да се Меркур обрне једаипут око себе за 24 сахата и 21 минут , а обилажење око сунца траје 86 тих дана и две трећине. Дакле становници меркурови ако оће да им календари буду тачни, морају имати две преступне године од по 8 7 дана а једну просту од 86. Познато ће бити да се на земљи разликују два дана : Сунчани и Сидерски. Исто то бива и на Меркуру ; и тамо као и код нас је сунчани дан дужи од Сидерског јер сунчани траје 24 сата и 21 минут а Сидерски 24 сата и 5 минута Пошто се по сунчаном сату рачуна време, то је меркуров дан за 21 минут дужи од нашег, а ако они деле дан на 24 сата онда сваки њиов сат мало дуже трчје од нашег. Врло велика близина меркурова до сунца и јачина добијене светлости јако смета да се тачно посматра површина његова. Но при свем том Шретер и Хердинг видели су неке тамне пруге за које се сигурно држи да су облаци, а по њиовом кретању закључили су да на МерК УРУ има и ветрова. Годишња времена на тој планети морају бити врло неједиака, јер пошто је оса нагнута за 20° спрам управне на раван путање , то кад се сунце за време застајивања попне на зенит, онда на тој страни влада дан и лето а на другој је половини ноћ и зима. Ова разлика је тим осетљивија што свако годишње време траје само 22 дана. Брегови и вулкани на Меркуру, —• Да се вратимо опет на оне промене које видесмо на оном рогу меркуровом онда кад изгледа као срп. Те промене врло јасно показују да површииа меркурова није равна, него да на њој има евакојаких узвишења ; оне показују да на. Меркуру има високих брегова и широких долина, и да те промене нису ништа друго до промењивање дужине сенке тих брегова, црема вишем или нижем положају сунца. Кад сунце према Меркуру стоји више онда су сенке краће, и обратно, кад је сунце ниже, онда зраци пада^у косије, и сенке су дуже .ј Такве исте промене дужине сенке видимо и на земљи. Из јутра кад је сунце ниско сенке свију пред

мета су врло дугачке и много дуже но сам предмет. Исто то бива и пред вече при заласку. У подне пак, кад се сунце највише испење. сенка од предмета је најкраћа. Дакле на Меркуру има брегов а. И као год што ми на земљи можемо из дужине сенке неког предмета да меримо дужину самога тог предмета исто тако се може из дужине сенке на Меркуру измерити висина меркурових брегова. Ми не можемо овде да износимо тај рачун, но можемо само да саопштимо његов резултат : да висина меркурових брегова износи један 2 53 део његовог пречника, или од прилике 19 километара. Да видимо да ли су брегови на Меркуру већи или мањи од наших: Највиши брег на земљи јесте Гаурисанкар у Хималајима и подиже се у висину од 8840 метара над морском површином. Ако се висина тог брега не рачуна од морске површине, него од највеће дубине морске онда је тај брег висок око 17000 метара, а то је тек један седамстотинити део земљиљиног пречника. Према томе излази да су брегови на Меркуру од прилике (то није баш са свим тачно три пут виши од бр^гова овде на земљи. Познато нам је да Меркур долази одма после сун ца, дакле да његова путања лежи у земљиној. Окре* ћући се дакле око Сунца, Меркур по кад што дође у такав положај према земљи, да је у првој линији између земље и сунца и сад се он види као црна тачкица како пролази преко сунчеве површине. Таква су прелажења доста честа. Док је Меркур тако прелазио преко сунчеве површине 7 маја 1799 године, немачки астроном Шретер је видео, (или му се учинило да је видео) на тој црној тачкици, (Меркуру) једно светло место. Исто тако је опажао Меркура Хигенс 5 новембра 1868, и за све време, догод је Меркур прелазио преко сунчеве површине, видео је на њему једно светло место. Пошто се зна да је Меркур као и земља тамно тело, дакле не светли , онда свако светло место на њиму може долазити од какве ватре, која бива на самом Меркуру. Пошто тако јака ватра може да се подигне само онда, кад избацује какав вулкан, то се из тих посматрања Шретеровог и Хигенсовог може закључити да на Меркуру има и живих вулкана. Но како се у науци никаква ствар не прима одма за готово, па ма ко њу изнео, тако исто не може се на сигурно закључити да вулкана има на Меркуру, јер више ни један астроном није тако што опазио на Меркуру. То што су видели Шретер и Хигенс, могло је доћи од какве опсене, а у осталом је врло могуће да вулкана има на Меркуру, но они још нису научно доказани.