Prosvetni glasnik

НАУЧНА

Кад се Меркур пажљиво гледа кроз дурбин онда се на њему виде неке тамне пруге, које напрасно по _ стају и које су такође .један знак за атмос®еру ; те пруге су по кад што доста велике и разне сјајности. Први пут је те пруге опазио Шретер и Хардин године 1801. После су их они опет виђали. Исто тако 11 јуна 1867 год. кад је небо било врло чисто један астроном енглески, Принс, опазио је близу до среди. шта планете а мало према југу једну пегу , са бледим пругама, како се креће на југ и север. Исту пегу ведео је и Побл год. 1864. И 23 марта 1870 године у Бирмипгему видели су једну велику белу негу близу источног краја. Ове то показује да Меркур имн атмосфсру и те иеге нису ништа другс до облаци у њему Најпосле да изнесемо још један најглавнији начин испитивања атмосФере меркурове, а то је спектрална анализа, о којој ћемо на свом месту рећи што опширније. Астроном Фогел, испптујући спектар меркурове светлосги нашао је да се главни зраци његови слажу са зрацима сунчевог спектра. Тако мора и бити, јер и та светлост којом Меркур светли иије нека друга него опет сунчева, али има нечега што се меркуров спектар разликује од сунчевог ; има неких знакова којих у непосредној сунчевој светлости нема. Кад сунчеви зраци пролазе кроз нашу атмосФеру онда атмосФера неки део од њих упије, и што је ваздушни слој дебљи, кроз који зраци прслазе, то ће уиијање бити јаче, што се лако може познати на спектру. Тако кад је сунце високо на .ј хоризонтом онда ће његови зраци дати другојачији спектар, него што ће га дати онда кад је сунце ниско, дакле кад његови зраци падају косо, и кад пролазећи кроз већи слој атмосФере губе нешто више од евоје природе. Ето таких истих зракова, каквих добијамо кад је сунце на хоризонту нашем ниско, таквих истих добијамо и у снектру који даје меркурова светлост. И као што ти зраци пролазе кроз дебљи слој ваздуха, исто се тако мора закључити да и Меркурова светлост пролази још кроз коју атмосФеру осим наше, а то је атмосФера на Меркуру. Дакле из тога сигурно изводимо, да је Меркур омотан атмоофером која на сунчеве зраке уиливише онако исто уиијајући их , као што уиливише наша атмосфера, кад зраци падају врло косо. Тосслотаи. клима на Меркуру. — Међусвнма условима од којих завкси појава живота на некој планети три су пајглавнија на које треба да обратимо нашу пажњу. То су : —1 топлота и светлост коју планета добија од сунца ; --- 2 тежина тела на његовој површини — 3 физички састав и густина материје из које је планета састављена.

роникд 4 8,>

Топлота. и светлост коју Меркур добија од сунца готово је седам пута већа од оне коју добија земља; међу тим најдаља планета у нашем сунчаном систему Нептун , доби.ја девет стотина пута слабију топлоту но ми. Однос између те две крајности, т ј. између топлоте и светлости коју добија Меркур и оне коју добија Пептун стоји као 6000 према 1. Као што видимо дакле, од свију планета у нашем сунчаном систему Меркур добија највише топлоте и светлости. А сад да видимо како је та топлота и светлост расгходељена по целој планети, другим речима да видимо каква клима влада на Меркуру и каква су н.егова годишња времена, Видели смо да се Меркур окреће око сунца за кратко време од 88 дана; његова година је дакле краћа и од наша три месеца, а годишња времена трају му само по двадесет и два дана. Његова ос^ нагнута је спрам упрарне на раван његове путање за 20 степепа, те тако супце осветл ава кад је на једном повратиом кругу један пол, а други пол кад је на другом. На тај начин поларни предели су наизменце осветљени и залеђени, и то у размаку од његове пола године или наша 44 дана. Ма да тај нагиб осе пије сасвим тачно одређен, опет је извесно да на Меркуру има годишњих времена ; јер баш и кад би његова оса стајала управно на раван по којој се Мекур окреће око сунца, дакле кад би дан био увек раван ноћи, опет би у сљед разне даљине меркурове од сунца у разно доба наступила раздика у годишњој температури, а то би изазвало годишња времена. Близу полова, сунце би се једва издигло нсшто над хоризонтом, као од прилике у нашим поларним круговима у пролеће. На екватору пак еукце би пролазило свакога дана кроз зенит и давало би тамошњим пределима толику топлоту, која би куд и камо била већа од топлоте коју добијају наши тропски предели. Кад смо напред навели даљину Меркура од сунца, рекли смо да је средња даљина његова 57,250000 километара. То ће рећи да Меркур није увек подједнако удаљен од сунца него час му је ближи а час даљи, јер његова путања по којој се окреће око сунца није кружна него је елиптична. И према томе , кад Меркур дође у свом путу најближе до сунца, т. ј. кад је у перихелу, онда не добија само седам пута већу топлоту но што је ми добијамо , као што поменусмо мало час, него десет и ио пута већу. И површина сунчева се у то доба види десет и по пута већа но што је ми видимо. На аротив кад је Меркур најудаљенији од сунца, т. ј. кад је у аФелу , онда топлота коју добија износи само половину од прве. 62