Prosvetni glasnik, 15. 04. 1883., str. 27

ЗАПИСНИК ГЛАВНОГ

ПРОСЈ5ЕТНОГ САВЕТА

267

Биологије од веће би користи био по само заинтересовање ученика за ову науку, но што га је кадра да нримами и на учеае приволи лепота и шаренидо дветних крунида. Овде би се могли лепо изнети и изложити корелативни односи и тесна узајмица између инсеката и биљака, и узрочна веза између нектара и оплођавања биљака помоћу инсеката. На стр. 104. описано је оплођавање биљака овако: »Кад цветни прашак у прашионици сазре, — прашионица се на шавовима распукне, па тада цветни црашак падне (или га ветар инсекти и т. д, нанесу) на влажан или лепљив жиг, од куда силази кроз влажан стубић у плодник. У ћлоднику заметци сједине се са цветпим прашком т. ј. оплоде се." Процес оплођавања не врши се на тај начин, прво и прво с тога, што се поленова зрнца са лепљивог жига не могу одлепити, јер је он баш за то и посгао лепљив, да би могао полен задржати а да се с њега лако не падне; друго, што кад би све и могло то бити да се одлепи, поленова зрнца не би могла често кроз веома, дугачак стубић сићи до нлодника а да се у путу где год не зауставе, јер су поленова зрнца, особито она што их иноекти разносе с цвета на цвет, по својој новршинн пуна најразноврснијих израштаја, грбица, жиочица, бодљица, те би се, идући кроз стубићев канал, морала где било зауставити и тако би биљка остала неоплођена. — Не збива се дакле оплођење на тај начин, него овако: поленова ћелија доспевши на тучков жиг почне клијати. На жигу има жљездица што луче течност, која раствори поленову егзину тамо, где ,је ова дошла у додир са лепљивом излученом жиговом материјом. На томе отвореном месту поленове егзине развија се мехурић у који уђе протоплазма поленове ћелије. Овај мехурић растењем у дужину поставши цеваст продире кроз жигове и стубићево ткање и доспе до плодникове шунљине. Ту дође са клицом или младим биљским јајетом у непосредан додир, споји се с њим и оплоди га т. ј. цодстакне га на даље развиће. Систематика од стр. 207—-23. представља каталог голих научннх имена биљака без икаквог описа, поређаних но Динеову систему. Овде је додат и преглед Декандолова система. Од овога учепик нема користи као ни од оних силних имена која нисац наводн као примере за разне облике крунице од 78.-101 стр., за разне облике цвета и цвасти од 105.- 141. стр. и за разне плодове од стр. 155.-176 Да је ова Ботаника написана без стварних ногрешака; да је у њој главна нодела учињена као што то природно захтева само развиће и деловн биљног организма; да на одређеним карактерима ночива подела лишћа по облику; да су основа и знаци корек-

тно обележени, но којима се разликовати могу разни облпци цвасти; да су биљни плодови груписани и деФинисани како треба: поред свега тога она се не би могла препоручити као ручна књига за ученике нг.жих разреда гимназије за то, што ,је начичкана мноштвом научних, ннчим необјашњених термина и израза, а међу овима има и таквих, од којих је нова Ботаника дигла руке. Но она се не може ирепоручитн ни за ученике виших разреда гимназије и реалке с тога, што у њој у довољној мерн није обрађена наука о протоплазми, о плођењу а развићу ћелија, о ткањима, о продуктима асимилације, о типовима криптогамских бнљака, и у опште, што у њу нису унесенн резултати сувремене науке о биљу. Но кад би се ова Ботаннка, која има и својих добрих страна, поправила према примедбама, кад би се боље обрадиле ц у њу ушле још и ове партије о протоплазми, о плођењу н развићу ћелија, о ткањима, о асимилацији, о типовима кришгогамских биљака, барем оних, које долазе у састав програма за VI разред гимназпје: опда би се она могла нрепоручити за школу, и у неколико би подмиривала потребу, тим пре што нема израђене и штампане Ботанике за више разреда средњих школа. Оваква пак, каква је сад Ботаника г. Црногорца у другом попуњеном нздању, не може се за школу препоручити и мишљења сам да се не откупи. ■ј?> ј^.ОЗАРАЦ."

За тим је Св. ВуловиЛ нрочитао овај реферат С. ПелжановиКа о истом делу: „Главном Просветном Савету Прегледао сам Ботанику г. Косте Дрногорца и част ми је Главном Просветном Савету поднети своје мњење о њој. Писац дели свој' књигу у главном на пет делова: Фитотомију, фитофисиологију , систематику, Фитохемију и ФитогеограФију. Да разгледамо сваки део. Први део. Фитотомија. У овом се делу најпре говори о органу, а требало би најпре говорити о ћелији, ткањима па о органима, јер од ћелија иостају ткања, а од ткања органи, како у биљака тако и у животиња. Ћелија (у књизи кљетица) вели писац, има четири дела: мембрану, кљетичан сок, цитобласт и цитобластид. Овде је писац погрешио, није поменуо протоплазму као део ћелије но као споредан састојак клетичног сока. Протоплазма је важна материја у биологији; она је основа свим органнзмима, од ње постаје н сама ћелија и све у њој, па ју је ваљало истаћи као главнидео ћелије. Гечи: „цитобласт" и „ци-