Prosvetni glasnik

848

ЗАПИСНИК ГЛАВНОГ НРОСВЕТНОГ САВЕТА

нили ту књижевпу паљевииу из нретеране мржње . према свему, што остаде из многобошког ;оба." Та у тој је библиотеци била и библија. Ја мислим, да у ! учебнику мора доћп само оно, што је верно, иа ако ! су заиалили Хришћани ту библиотеку, онда је тако требало и рећи, одакле долаза, да су они н учинили паљевппу из ,претеране мржње" и бацили беду па другога. Ако би они упалили бгблиотеку из „претеране мржње", известно је, да би се тиме ионосили и држали, да су учинили услугу Богу. На страни 222 има народност „Украјинци" т. ј. краишњици, или „великоруси« и „малогуси," за која имена народ у Русији незпа; на стр. 194вели се за Хенрика IV „надне у руке калуђерима, те га ови тако васпитају, да од њега изађе самовољап и покварен владалац." Није С1шки покварен, кога васпптавају калуђсри, него је у овом случају крив сасвим неко други; или стр. 182. »гласовити " Гргур и т. д. Још ово је незгодно речено на стр. 45: „Ја се нлашим и дарона данајских." Ов ;е су главно „Данајци", а не дарони; он се плаши Дапајаца кад му долазе и са даровима, гато није обичај у свету, или (иа стр. 45): „као што и нашега Вељка није нушка гађала," што наравно неможе бити упоређено с петом Ахпловом, поред тога, што оу Вељка „гађали," но га није куршум потреФпо и т. д. Ове и овакве ситнице, уметке, додатке, усклике и т. д. треба спе избрпсати, јер не доприносе нпшга објашњењу саме ствари. Тако бар ја о томе мислим. Имам да напоменем још само једну ствар. На стр. 248 (I књ.) наводе се узроци крсташких ратова, какви се обично наводе у свима исторпјама; али посленајновпјег издања париског ВесиП Ле8 1и81;опеп8 (1е8 Сго18а<1ез, и после Сгезсћ1сћ(:е с1ез ег81ен Кгеи22и§8 Зибеља, мор 1 ју се одредити тачније исти узроци, на име: аскетизам, ратоборни правац, зулуми и нритешњено стање нижег сталежа, поред тиранства завојевача у Инглиској, жалосног стања и растројства Финансијског у Византији и тежње папстваза господарством пад целим светом ; на иоред тога, долази, да се избрпше из узрока крсташкога рата и рад Петра Амијенског — грубог Фанатика, чију је историју ла ;1;но написао Аљберт Ахенски, јер је Петар прикуиљао светину тек после Урбанове беседе. Све пак ове ситницеили неиодпуности несу такве да бп због њих ткогод могао дати гласа иротиву прештамиавања ове књиге, као школске књиге. х ) Ја сам / г ] Историја Света ме изучава се зато, да ми само дознамо да је био некакав Ханибад или Август, иди Кир, иди Карло или Св. Доминнк и т. д., него да се развије свест у младежи и да се окуражн за рад, за науку ; да јој се улију у душу врлине и патриотпзам, а у исто доба да се сазнаду закони, по којима се развијају дрнтвни организми.

се усудио, н у самој (прној) книзи неке ситнице побележити, које би требало избрисати и изоставити.'-) Нема ни једне књиге, у којој не би било оваквих омашки. Кад би н.пр. биле обележене све омашке и нетачности у Историји Шлосера, смело смем тврдити да би их се код Шлосера (односно према простору) много и мпого впше нашло, него-ли што је г. Ђорђевић пронашао у „Историји Света" г. Зечевића и побележно у „Л.етопису Сриске Матице" (год. 1883, књ. 133; свеска нрва), не гледећп на то, што је г. Ђорђевић у своме критиковању тако наситно цепкао и изиалазно мане, да је чак сам учинно велику омашку у нашој рођеној Историји срнској, 3 ) коју мора најбоље иознавати. Иодобие омашке лако се дају исправити Не би се дало исаравити гледигите, иринции, начин иисања, аравац итд., али је »Историја Света" у томе обзиру, слободно се може рећи, без мане. А ово и јесте оно, што у главноме ствар иресуђује. Имам још да обратим пажњу Главног Просветног Савета на начин писања историјских имена и ирезимена т. ј. треба. ли писати историјска имена и презимена онако, како та имена и презимена изговара народ, из кога су те личиости, или их треба [ писати по српском начину изговарањч ? Може се бранити и једно и друго. Писац „Историје Света" био је доследан, иа је писао како имена, тако и презимена српски, што је за свакога Србина разумљиво, шта се хоће тиме да каже. Како наш народ и не зна, како се иста имена и ирезимена изговарају на туђим језицима: онда и настаје потреба, да Главии Просветни Савет реши то питање — било 'овако пли онако, тек нека се у школама унеде „ једнообразност", те да сезнао какој се личности говори. Може бпти, да би било боље изговарати их и писати онако, како их изговара и пише народ, чије су то личности, па би деца по самоме изговарању имена п презимена одмах се већ на-

2 ) Тако би био учинио у обе књиге, кад би имао програм „Иоторије Свата." Но како нема. програма, престао оам од обележавања. 3 ) На пр. стр. 129, број 309. где ое казује да ое краљ Угарски био с аНемашом" после 1200 године, а Немања је већ био премннуо. Ово је критичар доцније у новинама »исправио». У самој ствари није добра ни псправка, јер ое у овој речи „Немањао не рануме оамо основач династије <,Немања», него и сви краљеви и цареви те куће. Не зна наша Средњевечна Иеторија за НемањиКе, него зна Немање. Исправка би морала глаоити ; «Немања Краљ I., т. ј. Првовеичани. Па кад је могао критичар своју омашку нсправљати, зашто не би као и писац к Историје Света" могао исправљати омашке при арвом аоарављеном пздању? Ово је не само ириродно према овнм пословима, него је и мудро и неизбежно, па се то тако ради овуда у свету, јер ћете обпчно наћи на школским књигама на пр издање девето „поарављсно^. Но не би био мњења, да се чине онакве поправке, какие је крнтичар навео на стр. 135 под бр. 595; или на стр. 141 под бр. 90. ц т. д.