Prosvetni glasnik

936

ПРИПОВЕТКЕ ИЗ СТАРОГ П НОВОГ ЗАВЕТА

Ако нак схватимо праву цељ задатка, онда нису пи ови прнмерп сви згодни. Примери у радњама иду иа то, да се види, колико су и како су ученици разумеди већи дсо нредмета. цеду партију једну, те колико су у стању самостадно сами користити се и послужити оним, што су са учнтељем радили и учили. Увек су бољи иримери, у којима ће се више огледати самостадност; тако и међу горњима су од веће вредности што оиштији примери ; иначе сваки оваки пример ипак је бољи него онај, који се решава рачјном. Примери у опште бољв су, у којимч ће се огледати што већи део из узете аартије, који ће се осеивати на што више позеатих правила. Сувише споцијадни прнмери не одговарају цељи. Мпого рачунање смета \ свакој прнлица. Ученици могу да се изгубе у самом рачуну, да раде и раде и онет да не израде ништа : у дугом рачунању лако се праве погрешке. Ради тога морају примери тако удешени бити, да се што мање рачуна, ако већ не може бити без рачуна ; више треба пскати, да ученик у њима мисли и премишља, како да их реши. Оваке задатке тешко је створити, за то треба вештпне ! Кодико истина треба пазити, да примери буду што општијп, тодико и још више мора прооесор на уму имати, да не превазиђу снагу ученичку, јер онда неће бити повољног резултата. Признајем, да пеки ученици решавају задатак лакше а други опет теже, али свакоме је мање-више тешко радити, па ма био и најпростијп пример. Ниједан проФесор не сме ни помисдити, да је и ученику оно дако, што и њему. Ако даје ученицима, да решавају примере, које и сам тешко решава, греши јако; кад њему задају муке како ће бити тек његовом ученику и бољем, а о дошијем да и не питам! Еад проФесор пропусти на примеру по четврт и по по часа, ученик ће и три и четир пута више, а то не води ни најмање цељи. Оно се иште истина, да ученик и сам створи нешто, радећп пример и задатак, но то ново мора бити нрема снази и сили његовој. Ако се претерује са задатком, неки ће ученицн, да се истакну и да израде, други нак неће моћи ништа

урадити ; ови су читаво време по грошиди сасвим у задуд. Може се још нешто догодити у оваким примерима, а то је, да. лошији ученик просто препише од бољег; ово највише бива код школских задатака. То је опет толико, као да ништа није нп радио, јер ма да је написао, није се ништа помогао писањем и преписивањем. У опште дакле тешка примери не користе ученику ама баш ништа. Обичај, да неки проФесори уиуте ученике, како да решавају и раде иример, треба похвалити, јер то много вреди. Да богме не зове се тада, да је ученик радио сасвим самостално; но ово је свакојако од веће вредпости, него да преписују један од другог. Радње се дају, да се решавају или у школи иди код куће. Геометријски прпмер је мање-више сваки већи, зато не би требало из геометрије ни давати шкодску радњу. Онај један сат сувише је мало, а да се реши два и три геометријска примера. Што се пак аритметичких тиче, ти су згоднији за школу, јер су краћи. Код геометријских треба обично више и мислити и огледати, а тиме се троши време. Сноменуо сам већ нреписипање. Ово се зацело осудити мора, али се не сдажем ни с оним проФесорима, који забрањују у друштву радити или показивати; ово се разуме само код примера, које код куће решавају ученици. Ако у друштву раде, сви ће се корпстити; покаже ди бољи лошијем, лошијн ће нешто упамтити, користиће се нешто. У новије доба почело се у опште јако иазити па задатке и то је оправдано. 20. Завршујући ову распрану имам још да приметим, да је зимус штамнана једна књига о томе, како математика стојн са физиком, као дедукција са ипдукцијом и да сам тада нећ рекао нешто о томе, како треба нредавати математику. Тада сам рекао мало и у оиште о математици, а пред очима сам имао само методу, којом се данас највише сдужимо, Овом пак раснравом хтео сам, колико гу ми спле допустиле, изпети, како је боље предавати само геометрију, на да се дође до што бољег успеха.

а ПРИПОВЕТКЕ ИЗ СТАРОГ I НОВОГ ЗАВЕТА (УДЕШЕНО ЗА ШКОДСКУ ПОТРЕБУ)

о богу и његовим својствимд

Бог је свемогуК. — Велика је Божија васељена! Кад се нопиемо на које брдо, пли ма и на повисоку звонару, па ногледамо свуда у наокодо, каких дивота

пећемо видети! Пространа поља и равнице, зедене диваде и вртови, шуме и брегови — кодико пространство све то заузима ! Но то пространство није ништа