Prosvetni glasnik

ЗАПИСНИК ГЛАВНОГ

ПРОСВЕТНОГ СЛВЕТА

2. По гласаној синтетичкој методи иочиње се од појединости да се дође до дедипе, јер такав постунак одговара начелу: од лакпхег к тежем, од простога к сложеноме. Настава читања и писања долази у ред вештина, а све се вештине изучавају но овом начелу; за то је поступак по ирвом начину неприродан, а но другом природан. 3. По првој методи деца се упознају пре времена са реченицама, речима, словима и гласовима, и ако се тим истим послом занима кад се пређе на упознавање гласова, слова и речи, јер се делови морају спојити у цел-ину. Дакле губи се у времену. 4. По другој методи добија се у времену, јер се деца упознају са речима и словима кад се упознају и са гласовима. Тај је добитак врло потребан за наше прилике, јер већина наставника ради у неподељеним школама. 5. По првој методи настава читања и писања коицентрише се на згодним основним речима, како би стајало у свези све оно што деца уче у школи. 6. По другој методи једаи се иосао обавија наједном предмету. Доводећи пакједан предмет са другим у свезу, развијајући оно што је нотребно, да би се донунио или објаснио други нредмет, достиже се концентрација наставе, али природпијим иутем. 11о нрвој методи на против концентрација се противи начелу: „Не дај деци од једанпут много, већ само једно." Према свему овоме што сам у 13 тачака изнео, излази да је обучавање деце првој књизи, по Гласаној синтетичкој-развијајућој методи, лакше, практичније, сгварннје, но по Гласаној аналитичко-синтетичкој методи. А све што је лакше, стварније и природније има и веће педагошке вредности. Зато сам мишљења да се Вуквар за I разред основне школе напише ио начелима Гласане синтетичке методе. Данашњи иак Буквар, који је нанисат по начелима Гласане аналитичко-синтетичке методе нека и даље остане као ручна дечија књига у оним школама где раде наставници, који се ње нридржавају при учењу деце првој књизи. То тражим с тога, што слободан избор у основној наставл пдостиче учитеље на живљи, самосталнији и кориснији рад. Још нас на-

I води на овај захтев чувени иедагог, иокојнп Дисгервег, који велп: „Ни за пгго на свету учитељ не треба да се одрече својега самосталнога мишљења. Нека се он узда у се онолико колико год може да дозна истину. Нека се узвдшава над простом вером у туђе знање. Подражавање у мислима и у вери не води к самосталности." Зато, ако би и просветни Савет делио ово мишљење славног педагога, иредлажем, да се у садашњем Буквару учине при прештамиавању ове измене. 1. Да се Буквар не почиње са „о," „с" и „н" већ самогласницима, не обзирући се на то да ли се ово или оно слово лакше пише. Тај обзир отпада са свим дко се ирипрема изврши онако како се захтева, јер онда нема за децу лакше и теже у настави писања. 2. После самогласника да дођу сугласници, и то најпре они, који су деци најлакпш за изговарање, као: б, п, т, м итд. 3. Да су речи, које се комбинују из иознатих гласова и слова, и ишчитају, саставл.ене само из два слова. Слогови да су прости и лаки састављени само из два гласа — слова. 4. Нигде у речима, које се читају да ие буде стицаја од два сугласника. 6. На једиој страни да буде само по једна слика, а речи, које се читају испод слика, да се ие пренашају на другу страну. (3. Испод сваког реда речи да буде по једна дебела црна линија, која ће почетницима показивати ре.д који се чита. 7. Кад се изучи бар половина гласа слова онда тек да дођу речи од више слогова, слогови да су састављени из више слова, међу којима да буде и стицај од више сугласника. 8. Да су слике просте, лепо израђене а деци лако појмљиве (а не као слика јарац и црква). 9. Да се изоставе китњаста велика слова, а да се израде по правилима иравописа и краснописа. 10. Да се други део Буквара, овакав какав је, са свим изостави, а па место тога да се унесу нриче, иесме и оииси и то све са што већом а лепом илустрацијом. Приче да