Prosvetni glasnik

ДУХ ИАСТЛВЕ

И В А С II И Г Л Н> Л

255

важнији. Јер он полаже темељ Математици. Ако он то не учини, Математика ностаје мртва аистракдија. Он је и за шири круг ирактичнога живота куд и камо потребнији од Математике. И, дабогме, да ћемо га наћи и у нашој основној настави. Питање је сада само, како се он нредавао ? Свима је нама врло добро познато, да, као год што се настава из језика од живога говора нретворила у мртве граматичке деФинидије и голе речи, да се тако исто у рачуну рачунање нретварало у мртва рачуничка правила- и голе циФре. Ми бисмо и овде дакле имали да очекујемо све оно и оиако, како смо већ видели у Граматици. Но пошто је на овоме предмету прилично рађено и урађено у шкодској лптератури, то се можемо надати, да ћемо чути и впдети нешто боље, него у Граматици. И одиста, пре него што је овај предмет обрађен у књижевности са свих страна чула се само тужба на рачун. Од како су пак изишле Рачунице Ст. Д. Поповића од то доба се опажа знатан успех у основној настави из овога предмета. Ево шта веле извештаји. А. 11ре Рачуница. Изасланик за смедеревски, крагујевачки и крушевачки округ вели: „Рачун, поред свију упустава, ипак се није отргао од правила и задатака, којп неће имати у животу никакве нримене. Примера се задаје тако ма.ло и то оних најобичаијих, најпознатијих; алп примера разрешавањем којих комбинују се више видова рачуна и вежбају мишљење и памћење, — таки примери још нису довољно одомаћени у нашим шкодама. Ту сметају и рачунице, мања и већа, које, без сваког даљег испитивања, треба просто бацити из употребе". Други изасланик, за округ београдски, каже: „У опште најмање се по школама зна из рачуна. Ово долази отуда, што се рачуну могу деца обучити само тако, ако им се од првога почетка казује да га могу разумети. Ако ли се као што обично бива — почне неразумевањем, свршује се незнањем. Велика је штета по наставу, што јој она грана најгоре стоји, која је најпогоднија за развитак мишљења у деце". Изасланик за ваљевски и подринск! округ велп : „У млогим школама приметио сам у рачуну иде се н нреко хиљаде у I разреду, док овамо деца нису у стању на

памет нн до десет да рачунају.... и где год сам нашао овакав случај.... ту сам обично опазио једно од двога: или ученици дошнје и читају и пишу, или су п у самом рачуну у већини остади назадни. У другом и трећем разреду.... наизусни рачун у већини школа сасвим је занемарен... У предавању десетнвх разломака иде још млого горе. У том рачуну овладао је млого гори механизам него и у једној партији рачунској; све што се учи, то се обнчно на намет учи, нити деца имају < какве год самосталностн у својему раду.... Деца су свикнута на по све једнолике задатке. Тако се на прилику непрекпдно дају оваки задатци: 312 ока по 3 гр. ока, колико гроша свега ; или раздедн 426 дин. на њих тројицу ; но упитали пх ко год колико износи трећи део од 426, или друго што, налнк на то, деца су на један мах збуњена"... Б. После Рачуница. Известнлац за пола крајинског округа каже: „ Рачун — је мало сретнији од језика. У овој наставн већина учитеља је на иола пута што се метода тиче. Поред тога одвећ млого учитеља има, који показаше крајњу неизвежбаност у овој настави. Од тога се опажаше код деце тромост. која долази од савршеног незнања... Учитељп и учитељке вежбали су децу рачунима правила тројног и сразмере, али на веома механичан начин. Приметио сам код неколицине, да ни сами не знају оно, што деци показују". Изасданнк за рудничкн округ вели: „Из рачуна, приметио сам на више места, да се наставници не држе прописаног нрограма. Задатци су им често апстрактни годе цифре без примера из живота, идп су пак једни исти — дакле нимало нодеснн за развиће дечијег мишљења." — Изасланик јагодински веди: „Придично се мало зна но слабијим школама из рачуна усменог и писменог. Ово додази отуда и т. д." Изасданнк крушевачки (1880 — 1881) вели: „Благодарећи рачуницама Стеве Д. Поповића, данас се још у школама само старих, или неспремпнх и дењих учитеља уче правила и задаци, што не налазе кикакву примену у животу. Бећина дакле предаје рачун очигледно, стварно. Разлике има само утолико, у колико је који наставник више или мање разумео корист од те науке... Дивно је бидо видети како готово сви ученици III и IV раз-