Prosvetni glasnik

582

НАРОДНА ИСТОРИОГРАФИЈА У ФРАНЦУСКОЈ

пога, који се раздражавао, или од покрета крсташких ратова, или у време ватрене вере у причешће, свакојаким причама о јеврејским безакоњима. Ако су по каткад зло нролазил.и од краљева, велике властеле световне и црквене, то се догађало више за то што су бпли страиди н што су били богати, него ли због различите вере. Покољ у Безијеру, који се сваке године понављао уз велику недељу, понижавање наношено Израиљцима у Тулузу па велпки петак, прича о Јеврејину, којему је пред црквеним вратима ударен шамар, ц о ономе што је 1018 од шамара, који му је ударила рука с гвозденом рукавицом, ногинуо, — све је то било у Љнгедоку, где је католиштво најмаае ватрено било, онде где се црква сама најмање слушала, где је букнула јерес албнжојска. Ти се варварски обичаји у осталом у XIII веку искоренише, 20. Како се у сред^оем веку вршила вера. Кад се црква уверила, да нико више не спори нити њене догмате, нити њену власт, она је хришћанима допуштала слободе, какве се једва данас разумети могу. Она је штедела старе сујеверице, отварала је своје цркве за најразноличније иослове, и сама се у аих мешада. Има обичаја. за које би се и данас рекло да скрнаве олтар,а онда их није иико забрањивао. Народу је допуштано, да се по вољи забавља, а свештеници су у томе били што и народ. Ондашња вера није била тако јако озбиљна, нити је била једна вера црквена и једна светска; ништа није била тада искључено, јер је вера собом обухватала читав човечански жпвот. Бесело се ишло путем спасења; хаџилуци су често били забавне шетње. Скуаштине и оироштаји, као што се још и сад зову у Бретањи, били су многобројни и бурни састанци, где су трговци, пе, вачи и свакојаки пграчи изводили своје вештине ; Нпко није спремао парочито лице за цркву кад у њу улази ; црква је била то исто што и улица; то је била оишта кућа. Олтар је нрипадао службн и свештенству; остала је црква припадала народу. У цркви су се састајали црквени сабори, ратни савети ; у цркви су држанн и онштински нобуњепички састанцп. У цркву се ишло на шетњу, ту су тражене новости, ту се говорило о нословима. Кад би падала кпша, или ако није било другога удесног места, у цркви се држао и

назар. Свето звоно је звонило за иазар, за општинскн збор, за побуну, као год и за службу божију. Црквени човек, свештеник или каноннк, ирииадао је свету исто толико као и остали људи, а остали су људи опет припадали цркви колико и они. И међу самим калуђерима налазило се веселих људц, којц су нозивани на свадбе и на остале домаће светковине, који су се радо забављали драматичким причама о њима самим, који су, међу тим, билн и опет врло црквени људи, који су могли, нокрај свега тога, и добро ноучаватн у вери за то што си умелн веру омилити и што су и у грубе масе уносили нешто хришћанских идеја. Францншканцп су, на ирилику, били врло популарни. Данас нам њихово одело изгледа необично, али се онда то одело мало разликовало од одела осталога света, и они су у њему ишли просити и распитивати, у њему су они улазнли у куће, питали за здравље чељади, давали савете, нрописивалн лекове и делили благослове. Иомешани с народом они су делнли све ње гове жеље, па и бунтовне мисли против велнке црквене властеле. Радо су они пристајали с општином нротив кнеза и владике. 21. Чудноиати обичаји у вршењу вере. Кад се у календару прођу главни годишњи празннци, може се видети колико се некадашњи обичаји у вршењу вере од садашњих разликују. Хришћанска година ночиње празником рођења Христова, о Божићу. Као и данас, у средњем су веку намештаие у цркви јасле, с волом или магарцем, који је својим дахом загревао божааско дете; на огњиштима се ложио бадњак; на брежуљцима су иаљене ватре; а деца су у својој обући налазила поклоне малога Исуса. И више се чинило. У Евре-у, на прилику, у олтару се ређало дванаест ђака, од којих су шесторица представљали Јевреје, а шесторица незнабошце. Истнма се нредлаже да иризнаду тајну Христовог очовечења; и кад оии то неће, онда се нзводе редом сви нророци, који су прорекли долазак Христов; изводи се Мојсије, са својим рогатим челом; Валаам на своме магарцу, три Јеврејина из иећи; незнабожачке сибиле и дванаест апостола. Свако ово лице пева нророштва, на која се одговарало песмама. И на послетку се она тегобна дванае-