Prosvetni glasnik

ВАСПИТАЊЕ КАО НАУКА

Људи XV. и XVI столећа имали су својих заблуда, будалаштина и иразноверских назора, али њихова оцена о вредности класичких језика оснивала се је на здравои човечијем разуму. Тако вели Хегије холандски научењак (Еразмусов учитељ, унравник „научн^ школе" у Беуеп1;ег-у 1438 до 68) : дАко неко жели да разуме Граматику, Реторику, Математику, Историју или Свето Писмо, подајте му нека чита грчки, ми за све имамо да заблагодаримо Грцима". Лутер је се на свој особити, жесток начин заузпмао за нову грану науке : „и ако је исгина, да је свето нисмо једино од светог духа догало и долази, инак је то било номоћу језика. Језиком се је Св. Писмо раширило, и њиме се мора и одржати". Меланхтон је сматрао језике само као једно средство за цељ, и он узима у свој васиитни план све обласги знања ради њих самих. Јероним Волф од Аугзбурга изрпчно вели о тој тачци : „Срећни су били Римљани, којима је требало само грчки да уче, на и то не у школи и школском наставом, него у саобраћају са живим Грцима. Ајошсрећнији су били Грци, који су могли одмах, иошто науче па свом матерњем језику читати или иисати, нрећи на изучавање слободних вештина и на учење мудрости. Ва нас је већ много тежн ириступ вратима, кроз која се улази у философију ; јер ми морамо читаве године да пробавимо у учењу страних језика. Јер знање латинског и грчког језика јога није никаква паученост, него само припрема за њу* (Плркер).

је сматрало изучавање мртвог језика као најбоља духовна гнмнаотика, нитн пак с тога, што се сматрало, да је латински језик једино средство иомоћу кога се могу потпуио научити жиии језици, иего с тога . што је то био језик образованог света у целој западној Европи, језик управе, литературе, Философије и науке, а понајвише с тога што је по божјој вољи био глашш ус .ЈОп за јединство западпе цркве. ге за го аукторитетом насилно намегнут. (С. 8. Рагкег у Рагаг-овом (( Езваув оп а 1Шега1 Е(Јисаиоп»).

Да је онај разлог за класицизам, којим се тврди, да код класичара налазимо поуке, каквих нигде на другом месту наћи не можемо, морао с временом непрестано слабити, а с тиме упоредо и вредносг класичких језика, то је лако нојмити ; јер то је била природна и безуеловна последица оних многобројних самосталних исиитивања, која се јавигае у току последња три столећа. То опадање и смањивање вредности класичког знања, јога је вигае убрзано у последњем столећу, погато се многа класичка дела тачно нреведогае. Услед ове непрестане нромене, која је чинила, те је класнцизам све више и вигае губио своју вредност за нас, морало се је доћи до једне тачке, где се учење класичких језика није вигае рентирало, но што је и оно мало поуке, гато се још у њима налази, било сувигае незнатно да би могло наградити уложени труд за учење тих језика. Мећу тим, поборници класицизма, да би стали на пут томе процесу и ослабили овде ннведени разлог, и опи износе друга преимућства класичких језика, која су, ио њиховом мишљењу, довољно јака и по себи, те могу надокнадити све опо, што је класицизам услед споменутих околности нзгубио, и према томе тврде да класичке језике ипак треба учити, и ако им је с оне сране важност умањена. I. Поуке, које се још искључиво налазе код грчких и латинских аутора. Са стручие стране наводи се као аргумеиат за потребу класичких језика и то, да се код старих аутора налази неког са свим особитог ноучног материјала. Главна тачка на коју је ово тврђење управљено и по себи је тако јасна, да је савршено непотребно да ју на дугачко разлажемо. У онште се нризиаје да нема ни једног јединог Факта или принцииа у целој области физичких наука, нити у вештинама, нити у практичком животу, који се не би могао тачно и са свим