Prosvetni glasnik

432

ВАСПИТЛЊ

кад ми из појединога прелазимо у опште, кад уонштавамо јединке. „Добар иут а , ; ,леп дан", „узаврео котао", „кришка леба" све еу то уопштени појмови који стоје у свези с особитим практичким потребама, и ко год те потребе хоће да испуни, тај мора ове појмове разумевати п применити их како се буде требало у појединмм приликама. По некад је извесан појам тако прост, да га и најслабоумнији може схватити, а ио некад јо обратно. У томе су заступљени сви стунњи тешкоћа до највећих Финоћа нравог стручног знања и нејасности науке или ФилоеоФије. Главна је ствар то, да ни једна поједина грана научна не вежба нас више него нека друга у томе, да можемо опште у појединоме видети; у томе се ми иорамо вежбати у свакој науци, јер то је безусловна потреба и услов за разуневање науке. А да ли ће један предмет за ово бити подеснији него неки други, то зависи од тога, да ли је могуће схваћање тежих анстракција Ееком околношћу, независном од тога еамог нредмета, олакшати; а да ли је, на пример, могуће, да ее учење Математике или физико на тај начин лакшим направи, ако се духу да прилика да се напреже у неком другом хетерогеном раду, као што је на иример, учење Латинске Граматике или Ботанике. Да од тога има какве вајде и за оне друге радове, морало би се најире доказати онај разлог, да се граматичком наставом упливнше и на оваке радове духа, није тачан. Ту се полази од нретпоставке, да у Граматици дух налази боље прилике за вежбање у уонштавању; а међу тнм, то би се морало најпре доказати. Граматика латинског и грчког језика нарочито је слободна од које каквих финоћа све донде, докле се не дође на Финоће Синтаксе, времене облике и глаголске начине. Делови се говора уевајају без икакве деФиниције; они се распознају по промени,

а не по свом значају у реченици, те тако се у овом ногледу ови језици јако разликују од модерних. Ово су узималп као један разлог, због чега би, бајаги, требало да се латински учи пре матерњег језика, лакша граматика пре теже. Међутим боље је да у већој буде и мала. Кадједан ученик у зрелијим годинама, кад је право време граматичке наставе; љуцки изучи Граматику свога матерњег језика, онда је он тиме добио више оних елемената којима ее мишљењо развија, а који се граматичком наставом дају, него што може добити учећи латинску и грчку Граматику, и према томе каквог има разлога да се он још бакће с Граматиком класичких језика, кад се зна да ту нпшта више не може наћи, што би му служило за развијање и усавршавање мишљења. За вежбања у превођењу с латинског •или грчког на матерњи језик или обратно, треба великог духовног напрезања. И због тога се и ово узима као једна особита врста духовне гимнастике, као неко вежбање. које у другим областима не може тако плодотворно бити. Међу тим само напрезање и савлађивање тешкоћа нпје никаква искључна особина појединих иредмета, који се уче. Ми морамо иитати најпре : какве еу те тешкоће, које ее тим вежбаљима савлађују 1 За превођење потребно је конструктивно нанрезање. Кад се ученику зада да преведе извесно место или одељак, онда он има да номоћу готовине граматичког знања и речи, и помоћу речника изнађе смисао задатог чланка. У овом раду треба разликовати три ступња. Прво, кад ученик још није довољно јак, да би могао свој задатак потпуно савладати, и у том случају еав му је труд без икакве користи. Ми нећемо ни да напрежемо евоје снаге у оном раду, у коме никакав напредак не можемо да направимо. (Наставиће се)